УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 03. октобар 2012.

TREN / Zoran M. MANDIĆ


Z.M. Mandić sa Teslovcem Matićem u Apatinu





Mom Duletu

Zajedno smo odrastali
Često sanjam njegovu usamljenost
Nekada ga dozivam u snovima
Pišem mu pisma 
Čekam da se javi
Kada sklopim oči njegovo lice je
Odmah ispod kapaka
Belje od belog
Ušuškanije od zvuka zalutalog u
Vremenu odrastanja
Kada sam samo naizgled bio mali
U velikom prostoru
Ispred zida iza koga je nestao
Učio me je kako da gledam
Neprolazno kretanje prolaznosti
Jednom smo zajedno s njom
Čekali svitanje
Osvit je udahnuo naše sećanje
Njegov osmeh završio se u
Vazduhu
Među stablima orezanih slika
Snovi ne svedoče o čekanju
Pravilima njihovih života gospodari
Zaborav
Možda je tajna u tišini poezije koju sam
Izabrao za njegov večni dom

среда, 26. септембар 2012.

НАШ НАРОДНИ “СИГНАЛИЗАМ” / Миодраг Мркић



“Сигнализам” у народном стваралаштву је присутан. Овај наш рад, а поготову део у коме говоримо о првим искрама сигнализма, био би непотпун без извесног броја речи о “сигнализму” у народном стваралаштву, митологији.
 
У ликовном делу “сигнализма” у народним творевинама видимо један крајње естетски економичан дух монтаже, колажирања, контаминације. Подсећамо да и Ејзенштајн говори о монтажи као древној техници, поступку, изразу.
За овај део нашег рада користили смо Српски митолошки речник.[1]  У Речнику се налазе и радови Милића од Мачве на митолошке теме из Речника. Његови радови, по нашем мишљењу, показују шта је естетска нефункционалност. Барокни цртежи, нагомилани детаљима и поддетаљима. Све је рекао. Нема дражи наговештаја, мистерије коју имају права уметничка дела, а поготову треба да имају то дела која имају за тему митолошко. Ето, опет рецимо како то својство има “Ах”. Слободн Вукановић је наговестио, све је рекао нр рекавши. Крајња економичност израза: и код Тодоровића, и Марине Абрамовић и код других. Тај дух крајње економичности израза видимо и у ликовним народним радовима који имају дух и дах претече сигнализма. Дух богате садржине и оскудног израза. То је оно што се носи у генима у правом наслеђу националног бића народа коме се припада. То је традиционална духовност. То су праве духовне академије. Сигналисти то користе а да и не знају. То је прави однос према традицији, према српском националном бићу. Није прави однос према традицији намерно, коњунктурно коришћење народног наслеђа. У песништву је тако и у уметности. Не говоримо о другим духовним делатностима.
Одељци у овом нашем раду су више наговештаји шта треба урадити. Због самог обима овог рада, нећемо дати ликовне прилоге и нећемо их детаљније тумачити, упоређивати са сигналистичким делима. Наравно, и наша некомпетентност нам то брани. Верујемо да ће и ово што следи бити довољно. Можда неком другом приликом опширније, аргументованије.

Ревија примера
Нешто што би се могло сматрати као претеча сигнализма су надгробни споменици. Ту је ликовно (визуелно) и реч (текст).
Ево примера. Аждаја гута девојку, на надгробној плочи у Гвозду, Бока Которска. (Можда има то гутање и неки психијатријско-сексолошки смисао.)
Надгробни споменик, околина Ужичке пожеге, ИX век; Крст од леда постављен у средини села да штити од града, Мачва (импресионира виткост, елеганција упркос великог броја крстића… Као да је неки модеран торањ…); Покојник у повоју на надгробној плочи из Дрињаче у Босни; Древни надгробни крстови код Тутина; Дрвени надгробни крст са барјацима, Србија; Камени крст са симболом сунца поред Заветине (записа); Надгробни споменик у околини Аранђеловца; Антропоидни надгробни стуб из Херцеговине; Антропоидни крст са представом “Андрејиног крста” из околине Мостара; Тау крст на надгробном стубу из околине Сребренице у Босни; Надгробна плоча у Г. Студеницама код Љубушког; Крст на надгробном стубу Косте Полица у селу Бољковцу, Шумадија; Надгробни споменик код Ариља, прва половина ИX века.
Надгробни споменици, Србија; Фигуре са надгробних споменика; Три мртвачка стола на надгробном крсту, Херцеговина; Надгробни споменик, околина манастира Студенице, XВИИ-XВИИИ век; Споменик из Бруча, чува се у Кракову, претпоставља се да представља Световида (по Нидерлеу); Ускрснуће покојника, на надгробној плочи у Ковачићима код Невесиња; Представа ускрснућа покојника на стећку у Рудимљу код Столца.
Ништа мање нису богати мотивима ни обредни хлебови. И у њима има нечег од технике сигнализма. У монтажи, у функцији знака. Обредни хлебови из збирке Етнографског музеја у Београду: на њима је заиста богатство мотива - ту су и слова, речи. Упркос богатству детаља и поддетаља, задржана је прегледност, компактност фактуре.
Ускршња јаја. Као и све народне творевине које се могу узети као неке претече сигнализма, ускршња јаја су економична у изразу. Пре свега, само јаје је богато симболима, оно само је знак, сигнал. Цртежи и текст на јајету…, боја - све говори. Заиста сигналистичко ВВВ. И туцање јаја. Васкрснуће. Са речи, слова прећи у онострано. Наравно, ту је мешање паганског и хришћанског као и увек у нашој митологији.
Ускршња јаја из Босне и Србије: Ускршња јаја, Србија; Ускршња јаја из збирке Етнографског музеја у Београду.
И (Х)Амајлије су нешто у нашој народној традицији што има од духа сигнализма. Амајлије су и са хришћанским мотивима и паганским. Велико богатство амајлија са мађијским својствима (збирка Етнографског музеја у Београду). Са огрлицама, са иконицама и крстовима. Те амајлије имају и тест, слова.
Разни предмети дневне употребе су исто са неким духом “сигнализма”. Њихова је израда таква да су по себи уметничка дела (примењена уметност). Рецимо, обична бритва постаје врхунско загонетно уметничко дело. Не зна се да ли су детаљи функционалнији у дневној употреби или естетској. Тако је са већином ствари. Таква је, понекад техника и у сигнализму.
На пример, Преклад (за нас је ходајућа лађа, диносаурус, има љупкост змаја…, аждаја…). Вретено, Гребени (зубате чељусти… загонетка визуелности гребени народном генију није измакла, народни песник није их заобишао у загонеци).
Ништа мање нису “сигналистички” атрактивни димњаци, Брвно, Мотовило, Пафта (копча) - Орао са митолошким импликацијама.
Можда је посебно атрактиван Пањ антропоидног облика (пикасовски брадоња одсечене лобање, смирено се бечи). Ту су и Раоник, и Рало као и Саджак. Ништа мање није узбудљива ни Кашика за изрезбареним сплетом три змије са крстовима на челу, змије чије главе стреме ка… Можда су упозорење ждероњама.
Вероватно су митолошки мотиви са народних тканина визуелно блиски неким сигналистичким радовима. Пуни су симбола, знакова. Заиста врхунска стилизација, редуцираност до неког експлозивног препознавања о чему се ради. Дух монтаже је присутан. Ово говоримо на основу гледања материјала из Етнографског музеја у Београду. Импресионира орнамент Гуштер чија је глава урађена у виду више положаја. Једно богатство без симетрије која је иначе присутна у народном стваралаштву. Зна се, у питању су, пре свега, пиротски ћилими… Боје, облици, врхунске стилизације…
Када све ово говоримо, увек мислимо да таква својства имају сигналистички радови, наравно најбољи сигналистички радови.
Ту је и Корњача - орнамент, “Жељка” са пиротског ћилима. Заштитна улога корњаче - “травка коју она донесе може отворити сваки затвор”. И сигналистичке творевине пуне су тајне симболике. Нама је за тумачење сигнализма потребна та “травка”, потребан нам је “расковник” за сигналистижку херметичност, за његове таме знакова. Наше је да те таме знакова упознамо. Многи предмети, животиње и биљке из народног стваралаштва су и у сигнализму и сигурно су ту доспели несвесно.
Значајан је и “сигнализам” биљака у нашој митологији. И њихова визуелност у радовима је неко несвесно полазиште за сигнализам. Рецимо Божја брада, околина Кикинде, од жита (стабљике и класа начињена); Венац од жита, село Умчари код Смедерева и други примери. Ту је, наравно, и мотив - Дрво живота.
Можда је нека претходница сигналистичких печата Андреја Тишме у Шаралицама (печатима) за обредне хлебове. Импресионира разноврсност тих “печата” (шаралица), разноврсност у облицима и мотивима. И њихов адресант је далек. Вероватно и божанска бића су адресанти шаралица. Шаралице (печати) за обредне хлебове су из Србије, Босне и Лике.
И маске имају нечег од сигнализма (бар као фотографије)… Можда нарочито маске Клоцалица (са коњском главом): Коледарска маска из околине Лесковца и друге.
Занимљива је и Лопатица од јагњета - плећка у коју се гледало каква ће бити година  - Црна Гора.
Главе и детаљи митолошког значења на гуслама. Сваки детаљ, симбол, знак, је интересантан управо што је на гуслама као националном симболу поезије уметности…
По неком нашем осећању ствари, издваја се мотив Дете у повоју од сребра; дарују га нероткиње цркви у нади да ће добити дете, околина Ниша и други. Као да, ликовно, дете има нешто страно, туђе. Као да има скафандер…, ореол…, мрежу скупљених крака сипе… Нешто од ђавола има…
Говоримо да претходнице сигнализма у разним видовима носе клице и формалног и садржајног богатства сигнализма. Свеједно је што су ти радови из таме векова друге инспирације, функције и настали у другим техничким условима, тиме и изражајним условима.
Специфичне “сигналистичке” творевине су и Положај покојника у старословенским гробовима по Л. Надерлеу. Покојник у повоју на надгробној плочи из Дрињаче у Босни.
И сигналиста Слободан Вукановић у “Ах” се бави покојником и разочарањем у живот и положајем покојника у Васељени.
О, костури моји, то сам ја у кругу бивства, у сандуку, у земљи… Излазим из повоја и бивам Вукановић - Одисеј, Одисеј побуне, неизвесности.
Своју претходницу у народном стваралаштву има и хепенинг… Дакле - неки народни, митолошки… Обрађени “хепенинг”. “Хепенинг” ватре, а “ватра није за људе”. “Пламен”, “света ватра”… Вађење живе ватре на чекрк у љубовији… Вађење живе ватре помоћу притке… Жива ватра… Провлачење кроз прокоп између две ватре.
Бајање да се болест пренесе на дрво. Извођење обичаја олалија.
Све чари и моћи Одисеј “Ах” је надишао… Изнад ствари…Чаролија белине загонетне све “хепенинге” и хепенинге, заблуде, је надишао Одисеј обузет собом и пуноћом празнине смисла.
Запањен “Ах” Одисеј песме-слике не види ни поруке фресака икона. Види их сажете у “Ах”. Не види их ни као једне од предака свог поетског ликовног духа…
Аждаја (Аспида). Црква Светог Николе у Студеници. Не види Одисеј ни икону на стаклу Свети Ђорђе; ни Богородицу са Христом, мозаичку икону из Хиландара са краја XИИИ века. Ни Гравиру Кнез Лазар из XВИИ века; ни Светог Атанасија Великог (у средини), ни Светог Василија Великог (десно) у Богородичној цркви у Студеници. Не види ни Мерење Душе из Дечана. Не види њено куцање у запеченим костима. Можда је види - бескоренку како лута Васељеном на путу у Бестрагију беле Белине. Можда види, слути сигналиста у тој белини п р е о б р а ж е њ е, Пећке патријаршије… Вито - мирица Белине.
“Суђају”… - Светилиште Белине види.
Тодоровић, Вукановић, Абрамовић, Тишма… Сигналисти не виде како Аждаја гута девојку; не виде Крст од леда; Покојника у повоју; Антропоидни надгробни стуб; Световида не виде. Ускрснуће покојника не виде. Шаралице не виде… Они не вииде, али то носе у свом заумљу, у несвесном, и пројектују га у виду таме искре Пегаза, Велике мајке са пенисом и тестисима у срцу, и у “Ах”, као и “Ускрснуће”… или  А-У-М Марине Абрамовић… или печата Андреја Тишме. Печата времена, “судбине”… Не виде а носе у “постмодерној души и обредне хлебове”, и шаралице, претече печата сигналистичких. Осећају и таму смисла јој и шара и слова са њима. Слуте амајлије и њихову магијску моћ, амајлије са крстом. У очајању предатој судбини Тамног вилајета несвесног Слободан Вукановић.
Столице Мирољуба Тодоровића, обичан предмет, постаје врхунско уметничко сигналистичко дело. Народна бритва може исто бити врхунско сигналистичко дело.
Носе у гмижућем духу-души сигналисти, у души ирационалног, таму прошлих времена и из ње избија њихово и наше сада. Прошлост - садашњост - будућност, носе у тами знакова древног и стилизоване гуштере, и корњаче (Жељке). Носе праву поетску душу народа која некада шикне као експресионизам, некада као надреализам, некада као сигнализам. носе Божју браду, и маску Клоцалицу, и гусле, и Дете у повоју - можда ђавола, оностраног ембриона, полипа… Носе сигналисти и као сви прави “проклети” истином вечности која нема и не зна за  п р е - с а д а  и  п о с л е, не зна за тачке, запете, везнике. Не знају а знају, а не знају да знају за покојника заробљеног у бивству круга.
Не знају, а знају за технике “сигналистичке” расуте у тами прошлости, древног. Они су их груписали у отворене системе више варијанти сигнализма вођене тајном и јавном сигурном руком родоначелника сигнализма.


[1] Српски митол0ошки речник,Ш. Кулишић, П.Ж. Петровић и Н. Пантелић, Нолит, Београд, 1970.

Одломак из књиге "Утами знака, 3"  у издању "Заветина"

недеља, 19. август 2012.

Posle svega / Vida Nenadić


Posle svega

Posle svega
Ostaje samo
Kap u tami
Seta u stvarnosti
Ranjeno srce
Čežnja iz mladosti
I nagoveštaj kraja kraju
U večnom, plavom beskraju
A duva hladan vetat
I udara u bedem čela
Nastavljam da se krećem
Ne stižući ni sopstvene misli


After all

After all
there is
to remain
only emptiness
in the darkness.
In reality
only
sadness.
The wounded heart
was longing
for the young days
and the beginning
of the end
to the end
of this
blue
eternity.
I am still walking
on the wings of wind
Unable to catch
my own thoughts

Iz dvojezičnog izdanja knjige 


Vida Nenadić
AKO SAM SAMO
MISAO
Vida Nenadic
IF I AM JUST A
THOUGHT
       publikovane pre nekoliko godina u izdanju "Zavetina". Knjiga se može preuzeti, kao i dvadesetak drugih knjiga autora, čiji su rukopisi odabrani na Velikom medjunarodnom konkursu Zavetina (2008), na stranicama sajta ZAVETINE Novo Sazvežđe na stranicama posvećenim rezultatima spomenutog književnog konkursa. Videti više: 

уторак, 03. јул 2012.

Misija Komunikacije ... - u revitalizaciji Muzeja Primenjene Umetnosti


Malo recno ostrvo; Pek, jun 2012. Snimak "Zavetina"...

Poštovani
Čast nam je da Vam predstavimo
Misiju Komunikacije koja
podrazumeva najbolju informaciju i saradnju, u ovom slučaju
 u revitalizaciji Muzeja Primenjene Umetnosti.
Misija Komunikacije je jedan drugi, u ovom vremenu i ovde, jedinstven način saradnje. Odgovornost o istoriskoj kulturi ovognaroda, delimo svi! Ljudi svih profesija, građani svih generacija, podrazumevajućidobrotoljubivesaradnike, svih regiona i zemalja.   
Jednostavno, re-vitalizacija Muzeja Savremene Umetnosti mora da pokaže primer ponovnog Buđenja protkanih segmenata Života Kulture Srbije; pozitivan,novi, komunikativ u svemu.  
2. sastanak Misionara Komunikacije  - dosadašnjih učesnika u likovnim, zajedničkim manifestacijama, umetnika, književnika, javnih ličnosti, jednog broja intelektualaca, novinara...zainteresovanih za sudbinu Muzeja Savremene Umetnosti. I tim skupom  aktualizovati SVE vezano za Misiju Komunikacije - Kulture Srbije, bez polit-partijskog uticaja.
2.
3. U isto vreme, upoznavati sve školske i radne ustanove i  organizovati Odbranu i Obnovu Života Muzeja Savremene Umetnosti!
Planirane akcije:
1.„Obručivanje Muzeja“. Učesnici, držeći se za ruke, idu od skupnog mesta-autobuske stanice, u jednom lancu po razrovanoj betonskoj stazi i markiraju bojom pukotine i rupe, do Muzeja. Po prilasku, „obgrljavaju“ Muzej simbolišući njegovu Odbranu i Obnovu, šetaju oko njega držeći se za ruke...
 2. Početak planiranog dogovora, predavanja, osvrta, prijavljenih učesnika o Obnovi Muzeja, simbola Nove, Pozitivne Komunikacije...
                             3. predlažemo rekvizit Komunikacije - zvončić u raznim veličinama. Asocijacija zvončića, nikla iz pištaljke,  označava afirmaciju nenasilne upornosti.

p.s.
S poštovanjem za razumevanje i saradnju
U ime organizatora Misije Komunkacije – Kulture:
Slobodan J.Čvorović
Nenad Vučković
Goran Mitrović, dramaturg
Dragana Milekić, novinar
drugi, učesnici Misije Kulture...

(Izvor: teskt prosledio S. Čvorović)

петак, 11. мај 2012.

Pismo iz Češke


Bokor jasmina, Zvižd, maj 2012

RAZMIŠLJANJA IZ ČEŠKE NAD REČIMA
VELIKOG SRPSKOG PRIJATELJA Dr. RAJSA,
PRED DRUGIM KOLOM IZBORA

        Veliki prijatelj Srba i saborac srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Švajcarac
nemačkog porekla (Nemci su ga se odrekli !), Dr.Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929),
završava svoju knjižicu "ČUJTE SRBI" rečima punim prijateljstva i brige za
budućnosr naroda, koji je voleo i sa kojim je nesebično delio ratne dane, pune
odricanja i opasnosti. Sada, kada srpski narod treba da izabere svoj put za
budućnost u vezi sa drugim kolom izbora, reči Dr.Arčibalda Rajsa  su ponovo postale
vrlo aktualne. Treba SVI Srbi da dodju na birališta i da svojim glasom, uprkos
nejednostavnoj situaciji, pokažu da biraju barem one, koji su počinili manje zla,
koji su manje prodali zemlju i koji su manje opljačkali i prevarili svoj narod i
koji više poštuju i  ne progone hrabre i poštene Srbe,  prema naredbama iz
inostranstva.
        -"Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom djubretu koje se na njoj
nataložilo naročito posle rata. Nacija, koja je poput vaše, odolela vekovnom
ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, (ali ne
i poražena), uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik - a ovde bi danas
trebalo dodati i koja nije kapitulirala posle 78 danonoćnih gangsterskih
bombardovanja u 1999. godini,  (a završiti sa Rajsovim tekstom), neka ne dopušta da
je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardjija, prezira
dostojnih zabušanata i zločinačkih profitera i zelenaša."
        Ne učestvovati na izborima je skoro isto , kao da glasate za onu VELIKU šaku
sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardjija, prezira dostojnih
zabušanata i zločinačkih profitera i zelenaša.
        Dr Rajs redja velike vrline Srba, kojima se divio: hrabrost, rodoljublje,
religioznost, gostoljublje i demokratičnost, milosrdje, ponos i bistrina, ali se ne
boji i da osudi loše osobine nekih Srba: nerad, klanjanje bogatstvu, nezahvalnost,
bezvredan deo političkog kadra, površnost, podmitljivost. Na primerima pokazuje
deformnisanost i pad dela  inteligencije, njeno negativno delovanje i
razgradjivanje naroda, klečanje před novcem, Pored světlih primera inteligencije,
piše o stranačkim svadjama, o parlamentu zabušanata, o grabljenju za vlast,
korupciji, stranačkim vezama, o jurnjavi za funkcijama, srozavanju ugleda univerziteta.
        Knjižica "ČUJTE SRBI" ima nešta preko 130 stranica, malog formata. Trebalo bi da je pročita svaki Srbin, još pre drugog kola izbora i da shvati reči prijateljstva Dr
Rudolfa Arčibalda Rajsa prema Srbima, čija je poslednja želja bila, da se njegovo
srce sahrani na Kajmakčalanu "medju drugovima, koji su stradali za slobodu
otadžbine".
Prof..Dr.Rajko DOLEČEK,DrSc.                      Ostrava, Češka, 10.05.12.

петак, 04. мај 2012.

Свеска са хујем ветра понад гора / Мирослав из Трешњевице


Април, 2012, Трешњевица, свеска са хујем ветра понад гора, са  облацима који су узнемирени витлали на небеској позорници, белешкама о  сусретима петком са Добрило Ненадићем,  мојим мислима  да је Т. С. Елиот имао на уму овај април у Трешњевици када је написао: Април је најсвирепији месец...
М. Тодоровић и Д. Ненадић на Вел. петак 2012


***

5. април 2012.
Повезујем малине. Учвршћујем коље, затежем жицу. Оне патрљке који су преживели фебруарски снег усправљам и повезујем. По корак два у реду рупа због поломљених стабљика. Небом се ковитлају облаци,  тамне и светле  плове по плећима брда. Д.С. јавља да ће моји хаикуи бити штампани у Ш. метафорама. Хвали их, али ја сам сумњичав, поготови када терцине сврстају у хаикуе. Д. одлази у Португалију, ја ћу април провести у свом малињаку. Умара ме рад, седнем на старо коље и поматрам пејзаж, тихо зазелењавање ливада. Чини се ваздух је светлији, радоснији. Шљива се расветала бели, белином пејзаж обсјава. У крошњи бруј пчела. Дува устока, небом броде облаци. Гракће гавран. Осећа како ме притиска умор, како сам тежак и тром. ЗАЗЕЛЕЊАВА брезик / Белина брезика / у даху  зеленом слика


Из априла 2012.

***
Цветне латице
Прхут крила на
Длану беле тишине



***
Између облака
Злаћана светлост -
Засја мутни пејзаж

***
Рани цветови
Снежне пахуље
Видим: Твоје лице

***
Моја свеска
Сто под смреком
Облаци мисли

***
Не памти студ
Мећаве ни лед
Пламти у  белини глог

***
Под снежним руном
Моје сеоско лице
Мразна шара

***
Пловим с облацима
Сенка између гора
Допевава пејзаже

***
Расцветале трешње
Изненадни снег
Прекри црнилом

***
Отвара се пупољак
Отвара светлост
Са зујем пчела

***
У белини трешње
С брујем пчела
Латице моје лице

***
Подижем стабљику
И сам стабљика
Која се земљи привила

***
Мотрим јастреба
Понад воћњака
Мотрим песму о томе

***
Врх планински
са венцем облака.
Мотрим чудесну слику

***
Златасти маслачци
Трава је друга прича
У пејзажу ове тишине

***
Магла је већ облак
Пејзаж лица те мотри
Твојим дечјим чуђењем

"Јутро у мом малињаку" (М. Т.)


9. април 2012.
Снег. Забелеше брда. Снежне пахуље прекрише  зелене поњаве њива. Шаљем СМС поруку М. Л.  Снег пада, забеле и малињак. И беле крошње трешања у белини снeжних пахуља. О, како је чудесна тишина са снегом и у магли брда. Ишао да донесем воду. / Веверица као сенка / Неста у борику / Оста у мом погледу
Пролећно зеленило / Прекри снег /  Лице моје бриге


Субота, 14. априла 2012. Киша, магла и тишина. Сређујем белешке. Магла је заклонила брда, сивило утишало и птице. Сива тишина пролећног јутра. Бележим утиске претходног дана, магла се подиже  и пејзаж је светлији. Радоснији. Прегледао часпис ТРАГ, поново прочитао своје песме „После свега“. У своје листове унео фрагмент из  тескта „СВЕТ КАО ТЕКСТ“ А. Солжењицина ( Пол. 7. април 2012. Култ. додатак)

„За постмодернисте свет нема никакве реалне вредности. Он чак има израз за то „Свет као текст“, као нешто секундарно, као текст неког ауторског рада, док је најважнији објекат интереса сам аутор и у његов однос према делу, његова загледаност у себе. Култура по том виђењу треба да буде усмерена у себе саму ( зато су ти радови тако пуни сећања до бљутавости), само је она вредна и стварна. Због тога сама замисао игре  добија тако изванредну важност, не моцартовска  разиграност космоса преплављена радошћу, него  насилно поигравање  на жицама празнине, где аутор не мора да има одговорност према никоме. Одбијањем свих идеала сматра се храброшћу. У овом волунтарном  самозалуђивању, посмодернизам види себе  као крунско дстигнуће свих претходних култура, крајњи беочуг у ланцу (слабашна нада, јер се већ рађа  „концептуализам“, термин који тек треба да буде уверљиво дефинисан у односу према уметности, мада нема сумње да ће и то бити покушано. И пошто већ постоји поставангардизам; не би било изненађење ако будемо сведоци појављивања  пост-постмодернизма  или постфутуризма). Ми бисмо могли да имамо симпатије за ово стално трагање, ал само као саосећање за патње болесника. Потрага је осуђена на другоразредну или трећеразредну теоријску вежбу, лишену живота и будућности...“
У подне киша престаје, али небо је сиво,  брда светлија а зелена радост пролећног живота светли понад њива.

У крошњи трешње.
На моје  лице
Веју цветне латице.

Ја сам ова смрека
повијена под снегом.
Под белином листа.

Међу копривама
злати се маслачак.
Ја, самац у мноштву.

Радост је трешња
коју засадих. Сада
цветамо заједно.

Сломљена олујом
грана трешње у траву
пала расцвала се

Застали на врху планине
Облаци се договарају
на коју ће страну

Мотрим свој живот
У расцветалом воћњаку
Сенка задивљена

Црква Небо
И мој лик на фотосу а
На ливади маслачак се злати
Ариље, 13. април 2012.

Склупчам се
у се завучем ал
Невреме се не смирује

Песник М. Т. у крошњи младе брезице


15. април Васкрс. Магла. Сивило, ромиња кишица. Ништа се не оглашава. само тишина и киша. Јуче нисмо чули људски глас. Киша утишала и птице. Шаљем пријатељима васкрсне честитке. ХристОС васкрсе. И нека вам све буде у пролетњем  виделу те радости, Вере, Наде и Речи. Библијске и наше.  Амен. Мирослав из Трешњевице.Ваистину васкресе. Пријатељу, Милош...А киша пада.
Ваистину ВАСКРСЕ, врли Мирославе. Од Бога ти Васкрслог здравље и песма и срећа! Јован
***
У крошњи младе
брезице моје лице -
трепери лишће

Пламен и стрњиште
Облаци дима
Понад шуме о томе


Развигорац у крошњи
 18, април.
Киша, сву ноћ је падала. Магла и сивило. Само детлић у крошњи кантаруше куца. Прохладно је. Ни данас нећемо никога видети. Прелазим преко брда код Долета да се договорим око постављања ламината. И оне стране  брда тишина са кишом росуљом. Утишале се и птице. Гракне гавран понад шуме и поново се све утиша... Л  је заложила  ватру,  топлина обрадује и врати жељу да се нешто ради. Прегледам безвољно часопис  Кораци, 1-3 / 2012.  Дневник Мирољуба Тодоровића из 1984. Фасцинирају ме водитељи Дневника. Колико сам само пута покушавао са вођењем дневника. Одустајао сам после неколико дана. Знам да ће се то поновити и поред тога настојим да запишем овај кишни априлиски дан.
Утишала је киша птице, завукле се у своја скровишта, чекају да гране. Само трава буја и зеленилом радује. 
19. април
Магла, прохладно. Возим Л. на Дивљаку.Магла испунила котлину само се врх Градине и Црквице види, понад Малич, у даљини Мучањ. Зажалих што нисам понео апарат. Враћам са у тишину, сада сам потпуно сам. Окопавам задњи ред малина, јутарњи концерт звукова, гавран, чује се детлић, и моја мотика се огласи јеком у којем су сви овоземаљски гласови. Трава буја, треба одбранити садници од траве. У 10 зовем Добрила.  Јавља се Петкана: Како сам, како здравље, јесам ли добро, Добрило пише, она код комшинице, сад ће он...Е, Миркане, важи, видимо се сутра Срешћемо се сутра у библиотеци, а онда ћемо одлучити где ћемо. Треба да узме Чеховљеве приповетеке. Окопао сам три реда, умор ме плави. Седнем на буков трупчић гледам облаке и покушавам да их мислима усмеравам на коју старну да плове. Зачудо успева ми, или ја то уображвам.
Пишем посвету  на књизи Миодрага Мркића:  Огледи о поезији Мирослава Тодоровића:
Великом списатељу и Човеку, Добрилу Ненадићу, благодарно за књиге које написа, за Реч-и наше разговорне које свему даше виши смисао.  У ариљској библиотеци која че се звати Н. библ. Добрило Ненадић, његов,с понсом Мирослав из Трешњевице.
Уморан сам, када би само знали они који одређују цену колико је рад на земљи тежак посао. Не каже се узаман сељак тежак. А ја сам већ старац који се бакће са мотиком,

___________________

Пита Милић: Јеси ли као мали сањао да ћеш једног дана седети испред куће и пискарти док у малињацима падају од умора исплажених језика?  А ти докон пискараш. Ово што си ти  радио десет дана то би до до ручка Радул завршио и одморио се.
Скривенац –  место где је моја шума у планини. Зашто Скривенац. Скривено, тако, од људи, ала и вукодлака.
Довезао вештачко ђубриво за Милорада и Марина, мене по обичају заобилазе.
Ни данас Раша неће доћи да узоре, каже, снађи се, пребира кромпир, добро сутра, али видеће. Е, мој Мирославе.
Смењује се облачно, сунчано, прохладно. На небеској позорници хитро се мења сценографија уз хуј ветра. Прочитао причу у додатку Новости – Култура: „Истинита прича“  Пол Остер, превод Милка Чабрило. Упознао сам Милку у Младеновцу, у библиотеци. Запамтио презиме Чабрило које сам сретао на страницама Савременика. Па и ова прича је преузета из Савременика. Обична прича, али Остер, а то више звучи него неко на ћ. Није наш, али је зато наш песник.Дејан Алексић:
Aritmetica divina. Стихови завршни све казују:
И месец, тај будни жуљ светлости, /
над зараслим архитравама које грли /
бршљан у аветишту латинских цитата.
Песма казује како је песник као дечак рушио мравињак,  а ту су и добре жене и мужеви и бука фабричких царевина, и кохорте мрава, те красте колена и хронике над питањима ума. То је привукло уредника да истакне ову песму. Ето шта је све по(Ј)езија. Алексић = Данилов. Када чујем песник каза онај Енглез ја перем руке. А ја про-читах  ову песму уз хуј ветра, док се напољу ваздух гуснуо  у таму која је све једначила.  На њиви Лукићево нова пролећна слика, узорана њива. Пролећна светлост земље украшава пејзаж зеленила. Горе на брду чами Радетова брвнара.  крај ње букти бела крошња трешње. Хује ветар.

Уносим овај дан уз духовну и медитативнау музику. Рад. Беог. 2 програм 19. Хуји ветар. Франц Лист: Естергомска миса.
"Мој сто под смреком" (М.Т.)

***
21. април
                            
Облачно, небом таласи облака, хуји ветар, плове острва, сиви, бели, тамни, сенке преко пејзажа плове, преко још сивих шума букових, у којима пламте беле крошње дивље трешње. Разлистали се брезици светле крпице зеленкасте на плећима брда. Из даана у дан зеленило снажи, а ја мотрим ове пејзаже брда и утапам се у њихово зеленило. Пејзаж је песма коју облаци сенкама дописују. Окопавам малине, тегобно, а из  влажне земље  трава већ сутрадан се диже и ја Чујем шапут траве Казује
                                       Ја сам трава; ја покријем све.
                                      Ја сам трава.
                                     Пустите ме да радим. (Карл Сандберг)
Нигде живе душе, само цвркут птица. Гракне гавран. Хуј авиона. Поново почиње киша росуља.  Јавља се песник Димитријевић. Јучер сам му послао текст о његовој збирци песама „Златно доба“ . Обрадовао се тексту, задовољан мојим мишљењем о њ поезији. Добро је да сам својим текстом обрадовао песника заточеника поезије. Данас кад су и од поезије и књиге сви дигли руке има још верника песме и речи. „Џабе пишеш, џабе дангубиш, казују ми моји сељаци, за све је касно. Требало је то раније“.  Завршио сам са окопавањем малина. Очистих траву око три вишње окопах трешњу коју сваке године мраз обере. Али зато цвета у мојој песми. Седим на буковом трупчићу, уз цвркут птица, зуј пчела исписујеме ове редове. Прозраци, између облака сунчева светлост шара пејзаж. У подне поново груну талас тамних облака. У мислима настојим да их усмерим преко Остреша.И заиста отпловише, за њима стиже нови талас...
***
Расцвали се маслачци –
златници у трави
Радост у погледу
***
Мотрим како бумбар када приђе цвету снажније  забруји криима, јави се, а зтаим слети по своје следовање.

***
Замах мотиком
Земље јек и
У мени

***
Сенке облака
Слику пејзажа
Приносе небу
***

Златасти маслачци
Свечаност траве
Радост и погледи
***

Мотику којом копах
Изоштри земља
До пуног сјаја

***
Расцета се и стара крушка
Светле и сухе траве
У зују пчела и мој живот
Удише смисао овог јутра
***
Сломљено стабло јабуке
Стојим пред њим
У истој судбини ћутимо
***
Унаколо пламти пролеће
Моја реч мотри све кругове
А на сломљено стабло детлић слеће
Куца куца улази у песму

***
Само још ваздух држи
Ове даске крова
А мене песма о томе
С мислима вечности
***
Шкрипа сломљеног стабла
Слушам је у себи
Шкрипим и сам без сна

***
У наручју земље
Светле оне руке
Слушам Свиће

***
Зелена страница траве
У злату маслачка
Твој поглед Јутро

Ненадић и Тодоровић у Вигошту




НОВОСТИ – Субота, 28. април 2012.
ЂУРИН ШЕШИР
Награду „Ђурин шешир“ добио је Миљурко Вукадиновић на конкурсу на који је стигло 28 рукописа под шифром. Ово је, већином гласова, одлучио жири у саставу  Душан Стојковић предсдник, Радивоје Марковић и Милш Јанковић. Награда се састоји од уникатно израђеног шешира, по угледу на онај који је носио Ђура Јакшић, плакете и штампања награђеног рукописа. Д. Бт.


МУКЕ ПО ЂУРИ

ШЕШИРОМ песника мученика
Збирку песама  наградише
Овенчаше шеширом другог  песника
О том чуденију  глас  обзнанише

Скинуше шешир са бесмртника
Ускоро ће капут кошуљу гаће
Сузе рони без шешира слика
Ни слутио Ђура није да ће

Награда  бити  њ шешир стари
Не преза се за песничку славу
На овом свету бит ствари
Брину за шешир не хају за главу

Припев, уз чашу црњака

Господе на све си мислио
Када си живот зема

понедељак, 30. април 2012.

ПРВИ ДОБИТНИК НОВОУСТАНОВЉЕНЕ НАГРАДЕ „МИОДРАГ ЋУПИЋ“


Са једне београдске изложбе

 Жири за додјелу новоустановљене награде „Миодраг Ћупић“, у саставу: пјесник Андрија Радуловић, предсједник Жирија, и чланови, проф. др Драган Копривица и доц. др Радоје Головић, већином гласова ово књижевно признање додијелио је Срби Игњатовићу, књижевнику из Београда, за књигу поезије „Чим сване и друге утопије“ (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011).
          У ужем избору за ову награду били су и сљедећи аутори: Радмила Кнежевић, (“Не тражим да знаш“, „Свет књиге“, Београд, 2011), Слободан Бошковић, („Приче из наших крајева“, „Арт принт“, Бањалука, 2011), Ранко Павловић, („Небеске костурнице“, „Прометеј“, Нови Сад, 2011), Владимир Јагличић, („Графомарк“, Лакташи, 2011), Слободан Вучинић, („Мајчина душица“, (Графо Црна Гора, Подгорица, 2011) и Емсура Хамзић, („Смарагдни град“, „Дневник“, Нови Сад, 2011).
          У саопштењу Жирија, између осталог, стоји: „Дубоким и моћним гласом Игњатовић је исписао горку, истиниту и јединствену књигу поезије о свакодневици, о времену које живимо, показујући ширину стваралачких видика у сложеном доживљају свијета и живота...“.
          Награда „Миодраг Ћупић“, која се обезбјеђује из фондације „Миодраг и Бранка Ћупић“, састоји се од плакете (рад вајара Света Радовића), дипломе и новчаног износа од хиљаду евра. Награда ће Срби Игњатовићу бити уручена у Подгорици 10. маја.
         
          У Подгорици,
          30. априла 2012.                 
(Извор вести УКС)