О НЕЧИСТОЈ СРБИЈИ или трауматском искуству (титоизма)
______________________________________________________________
Треба поновити наизглед познату истину : мало је текстова о феномену титоизма, и ако их има,у њима се превиђа трауматично искуство тотализма.
„Берија,шеф Стаљинове полиције, био је 1953. године ухапшен и одмах „искључен“ из велике совјетске енциклопедије : претплатници су,као замену, добили чланак о Беринговом мореузу“, пише Ален Филкинкраут. „Орвел је – наставља даље исти аутор – дакле,видео тачно.Може му се ставити једна једина примедба :оптимизам његовог прорицања. У 1984. је био фиксиран тренутак када ће се тоталитарна моћ извршавати не само над бићима него и над историјом, и биће кадра да управља прошлошћу,то јест да јој мења ток, да исправља грешке, да из ње брише сметње – људе или догађаје. Од педесетих година, половина Европе је живела под режимом световног деспотизма.Традиционалном праву суверене моћи на живот и смрт тоталитарна моћ је додала нову повластицу: допуштала је или укидала,коме је хтела и кад је хтела, право да је постојао“.
Зачетнику српске кинематографије режим Ј.Б. Тита укинуо је ПРАВО ДА ЈЕ ПОСТОЈАО,као уосталом и другим Србима:Николају Велимировићу, Слободану Јовановићу,Глигорију Божовићу…
ТИТОИЗАМ је,у свом генетском коду,у својој најдубљој и најприкривеној сржи,садржао ОКРУТНОСТ система који присваја у целости.Тај систем,изведен из руског тоталитаризма,само је наизглед имао мекшу шапу.
Друга,или како често кажу Титова Југославија (Титославија),грађена је на „социјалној ретардацији применом радикалних средстава пуког идеолошког , економског, културног, политичког, полицијског насиља“.
Стваран је -како пише Љ. Кљакић – савремени облик примитивног комунизма,„који је појавни облик приватног власништва које хоће да се постави као позитивна заједница (Карл Маркс,Економско-филозофски рукописи из 1844,МЕД,ИИИ, стр. 236), који у складу са својом савременошћу властити историјски примитивизам заодева у костиме,симболе и испражњене идеје саме револуције и самоуправљања те их,у свом крабуљном плесу користи као легитимацију нелегитимности своје праве природе.Историјски,појава је сасвим позната.Покушаји да се историја дословце репризира по програму своје идеологизоване матрице нигде у историји нису завршавали него као фарса“ ( ч.Књижевност,бр. 12,1984, стр.2288).
У таквом режиму, у првом плану су били мутанти, корисни уметници и јавни и културни радници.Књижевне и друге јавне трибине биле су строго контролисане,надзираване. У издавачким и другим дистрибутерским кућама столовали су мутанти настали у комитетским лабораторијама . Библиотеке су затрпаване гомилом сабраних дела и томова револуционара.Најчудовишнијом вегетацијом коју је обилато хранило фантастично Ђубриште историје.
Уредник Библиотеке драмских уметности учинио је добру ствар објављујући изврстан сценарио Александра Петровића Скупљачи перја. Код нас се сценарији ретко,или никако не објављују.
Реч је о аутору више дарова,редитељу чије филмске творевине нису биле подређене захтевима дневне политике. Реч је о аутору богатог искуства и опуса, – уметнику који је прошао сва „брушења“ свога дара.
Петровић се упуштао, не једном, у својој каријери, у најделикатнији и најризичнији подухват за једног филмског уметника -у екранизацију књижевних дела, потврђујући се као велики мајстор свога посла.
„Остаће сигурно забележено у аналима филма да је Александар Петровић показао да за њега у сложеном и заметном послу екранизације књижевних дела – како пише Н. Милошевић – не представља никакву препреку национална боја литературе коју је за свој уметнички предложак бирао.Не само што је Петровић преточио у филмски језик Булгаковљев класични роман, него је на уметнички начин, управо узоран, начин успео да уобличи филм по делу једног немачког писца какав је Хајнрих Бел за који је добио једно од најзначајнијих званичних немачких признања. / За подухват коришћења књижевних творевина са изразито великом дистанцом од литерарног предлошка карактеристичан је Петровићев филм Биће скоро пропаст света. Варирајући тему Нечистих сила , Петровић се својим сценаријем веома удаљио од романа Достојевског, истовремено се ближећи самој суштини идеолошкополитичке поруке дела о коме је реч. Биће скоро пропаст света заправо је филмским језиком исказана радикална критика комунистичке идеологије и психологије, прилагођена оптици модерних времена „(исто,стр.10).
Мајстор и Маргарита и Биће скоро пропаст света нашли су се на удару репресивне машинерије Титових јуришника.
Радослав Лазић је учинио добру ствар за нашу културу, учинивши доступним филмски сценарио Скупљачи перја.Тај сценарио је „лишен патетике и сентименталности двају искушења која се иначе не могу лако избећи када је реч о једној фолклорној теми као што је ова за коју се у овом случају аутор определио. Вештина сценаристичког обликовања Петровићевог долази до израза и у разбијању локалних етничких оквира, такорећи изворно датих у једној повести из циганског живота“ (Н. Милошевић). Петровић је у „то локално ткање“, у „мотив љубавне драме са локалном бојом“, „уткао и једну особену метафизичку димензију“.
Оба филма, Поповићев Са вером у Бога и Петровићеви Скупљачи перја, представљају значајне датуме и врхове српске кинематографије.Објављивање поменутих књига,као и напор приређивача, писаца и уредника,не треба да буде заборављен.
Филм Са вером у Бога почиње са свитањем, буђењем природе и зрацима светлости ; Скупљачи перја са хиљадама гусака које гачући оглашавају – како би песник Срба Игњатовић рекао – ВАРВАРЕ И БАРБАРЕ,одозго, одоздо,/ споља, изнутра, и ,истовремено, исконску поезију, која криком спасена / бесциљно постоји.
Постоји тврдоглава и постојанија од јуриша на слаба врата и пролазних, дуговечних тиранија,и фијока,у које је била затворена, да би се угушила.Не!*
_________
*
Овај осврт је настао поодавно поводом књига: Михајло Ал. Поповић : С вером у Бога, Југословенска кинотека , Београд, 1991, Едиција Српски филм 001, 104 стр. (Приредили :Слободан Шијан,Динко Туцаковић) ; и Александар Петровић :Скупљачи перја, Прометеј – Југословенска кинотека, Нови Сад -Београд, 1993, 151 стр. – Пошто нису хтели да га објаве ни тзв. пријатељи , он се овде објављује први пут. (То јест у „Аламанху за живу традицију, књижевност и алхемију“, Београд 1/ 1998.
опширније >>>>>
Нема коментара:
Постави коментар