ПРОЛОГ

 Бавећи се нумизматиком и вечитим, чудесним кореновима

Из тог правца пири свежи ветрић - Розанов би рекао - вечити, чудесни коренови

    Нисам напунио турчина* "костолцем" (угљем); можда ће тињати до поноћи? Изашао у ноћ насред дворишта, видим куља беличаст дим из нашег димњака. Као некада док су били живи мајка и отац...
     Звезде. Бескрај ноћне плавети. Беличаст дим.
      Кућно огњиште, опет, гори...
      Мразеви су поранили. Година је поранила.Ишао сам Преко Пека до наше оскоруше, ни један плод. Да ли је уопште и родила? Надрасла је џунглу, и можда се потрошила у том расту. Знамо ли шта имамо? Или то боље знају локални лопови? Све отимају - јове, орахе, дудове...
      Не боје се лопурде више никога, значи ни Бога. Чим падне ноћ јуре на својим тракторима у туђе, и обарају што су решили. својеврсна шумска хајдучија. нису наоружани само моторним тестерама, већ и телефонима и кратежима, можда и аутоматима?
     ...  И онда, шта да записујем даље? И за кога? И ко би то уопште у овој несрећној земљи објавио? Кога брига? Уместо државе имамо провизоријум и шумску бирократију. Ишао сам у локални катастар да ми укњиже оно што сам купио - барем једно педесетак пута! Увек имају изговор. Ако катастар не ради ажурно, како да држава наплати порез и буде богатија?
     Кажу ми - хеј, бре, па ти си врло утицајна личност; што их не снимиш и то не објавиш на јутубу, или на неком од врло посећених блогова, па нека се пуше, а? 
     Ко уопште надзире и контролише српски катастар? Да ли влада појма има колико тамо обичан свет губи време са катастарском бирократијом?
     (...)    

______
   * Врста шпорета на дрва и угаљ (лигнит)

 

ПОСЛЕ МАЈЧИНЕ СМРТИ...

Наспрам Фонда закопаног блага – сурови пејсажи стварности, немилосрдни закони, ситни људи.

Муве.

Уочи давања  четрдесет дана + Н. Лукић ) ( Петак, 5. јул 2002. године). Продавница „Звижд“, куповина ове свеске, и тоалетне четке. Муве...

Швајини јабланови.

Сви живе од нечег...

Свеже летње јутро.

Кот, кот, кот! – комшиница Дивна утерује свиње у свињац.

                                                           9:55 ч

Доручак. Јулкине мачке. Једна што подиже и спушта реп.

Кафа.

Мрша у фрижидеру, црви! Распадање...

Баш умерено топао летњи дан.

Врапци. Сирене... аутомобили.

Конкретна музика.

Сви шумови. Пљуска. Грмљавине. И онда неколико тонова гитаре.

*

ОПУС (Уметност махагонија, 1968 - 2002). У време када су привођене крају  припреме за штампу свих књига из овог Опуса, на крају маја, неочекивано нам је преминула мајка  - Наталија Лукић (1931 – 2002). Није дочекала да види одштампане све наслове. Можда је и то утицало да читав Опус посветим  - мајкама српским. Мојој покојној Мајци Наталији и мојој покојној првој  жени, која нам је родила синове, Миљани Лукић (1956 – 1986).  Првих 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија, носио сам на гроб наше покојне мајке Наталије (у Поточићу),  и наменио.  Других 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија носио сам на Миљанин гроб на Новом бежанијском гробљу. Усред лета. – бог да им душу прости!

Испуниле су своју судбину и свој дуг. Родиле су вечност.  Одужиле су дуг непролазности живота.

Волео сам их и никада нећу престати да их волим љубављу неизрецивом. Нисам ни хиљадити део учинио за њих за њиховог овоземаљског живота.  У овом што ми је преостало од живота, преносићу љубав на све оно што је имало значаја за њих. Јер то је смнисао свељубави: волети још дубље, пре свега, друге. Све које је Бог послао у наш живот. И оне које ће тек послати.

Писцу не треба слава, то је ров за спотицање, шкоди... Жртва и мук и подвиг љубави  су важнији од славе.

Ни пијан ни луд не бих пристао на тзв. „промоције“ свих тих 35  новообјављених књига. Довољно је, сасвим довољно, што сам их  наменио на два гроба...Онако како побожни народ намењује  на гробовима цвеће, вино, јабуке и друге плодове.

Никада нисам сумњао у то. Васкрс је једини прогрес у васиони. Не вреди кукати и жалити због прераног одласка, преране смрти. Бог позива себи блиске.

Пишем све ово у нашој сеоској библиотеци (Мишљеновац, Звижд, с – и Србија). Јуче је преминуо Тоне „Шиндика“, даљи рођак моје  пок. мајке – „Банкерска линија“). Он је, како овде кажу , „изменио“ моју пок. мајку.  Био је румен као ружа, а судбина га је изненада позвала да легне у црну земљу. Наш отац је однео, по обичају, цвеће и свеће на покојников одар.

Све је исто, као и некад, овде, као пређашње лето. Чак ми се чини да чујем бат босих ногу наше мајчице по топлом бетону. Гугутке гучу!

Чини ми се да чујем како  се Друга, Непозната Србија, оглашава својим древним гласовима, обичајима и култовима.  (.........)

                                                                        Погледати и ово

 

НА ШТА САМ ПОТРОШИО НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ?

Међу необјављеним рукописима, поред оних у свескама, нотесима, бележницима, које сам спасио од мишева и пропадања (барем до сада), има и оних на маргинама књига, или на папирићима у пластичним кесама, чак и у картонским кутијама (за ципеле), на које сам и заборавио, и који од свуда испадају однекуд, као ухолаже. Понешто прочитам, завртим главом, насмејем се ако је добро написано, убедљиво, и читко, али углавном бацим. Зашто то не сакупљам, зашто поново не препишем, негде? Зато. Прошао ми је живот у томе - у писању - ето одговора , на оно питање постављено горе.

________________

Мирослав ЛУКИЋ
МАГАЦИНСКА КЊИГА
Четврта књига из квартета ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ
(синопсис)
 "Пројекат" је крупна реч, синопсис,скица или нацрт једног будућег романа - то звучи донекле прихватљивије. „Магацинска књига“ је замишљена, као последња књига тога квартета који чине "Земља Недођија" (1993), “Велика магаза“ и "Ујкин дом" – романи, тј рукописи који су тренутно у штампи.
Да се не не фолирамо*, драге колеге!Ја сама већ написао на стотине нацрта и неколико верзија "Магацинске књиге" последњих неколико година. И - незадовољан неписаним - одбацио све то,одложио. Схватио сам:требало је све то написати, изгледа, да бих поново могао писати.
Најприближнији коначни облик те књиге вероватно ће бити роман-лексикон.Суштина и садржина : резиме претходних књига из циклуса ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ.
у једном од првих поглавља ''Ујкиног дома“ постоји следећа фус—нота:
"Рукописну заоставштину Боре Мишљеновића чине а) ДНЕВНИЦИ - РОКОВНИЦИ (стотинак свесака разних формата и различитог обима,у којима има свега и свачега), б)ПОЕЗИЈА (стихови и песме, углавном необјављени, из дневника), в) ПРЕПИСКА (несређена и делимично сачувана),г) ПРИКУПЉЕНА ЕТНОГРАФСКА ГРАЂА ("Грађа за пордичну митологију Босиљковца и околине" -око 2000 стр.) , д) ПРОЗА (независна,деструктивна,словенска – 1. „Књига инвентара ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, 2. „ФАНТАЗМАГОРИЈА“, и 3. „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ (друга, проширена али недовршена верзија, лексикон или речник једне готово немогуће књиге.
Дозволите да наведем још један извод из рукописа књиге „Велика магаза“.
 ...Написао сам, дакле, БОСИЉКОВАЦ, уверен да ће се отворити као ковчежић, који опет треба отворити да би се опет нашао ковчежић и да би потрајала фантастична кинеска игра са ковчежићима. Вероватно у овој игри нема довољно мудрости, али:коме је мудрост помогла? Мудрост је потребна живима, јер на известан начин раствара превртљиву судбину, несреће, а пошто је све то скупа страшно и болно, то растварање је благотворно.
Драж ове фантастичне игре са ковчежићима проистиче из жеље да се Босиљковац са свим својим обичајима и успоменама, схвати и надовеже на будућа времена.
Зашто баш Босиљковац?
Да сам изабрао неко друго место и неке друге фамилије и прилике, да нисам изабрао моју ужу и ширу фамилију, онда бих изабрао нешто коначно.Али, шта значи Босиљковац, моја ужа и шира фамилија ?Босиљковац и моја ужа и шира фамилија су нешто најапстрактније од свега и истовремено најконкретније од свега. Немогуће је уловити повест Босиљковца, историју у вечном растењу, јер је често затичемо непокретну. Као шуму. Да би се познавао живот једног друштва,места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство. (Свет је представа у којој се непрестано мењају ствари,потискујући једне друге, стварајући огромне просторе на којима играју привидности, отровна и бесплодна илузорност. ) Довољно је упознати, доста добро, неколико фамилија.
Почећу прво од своје, од босиљка на столу, убраног у мојој башти...“   итд.
  Извињавам се због дужине оба извода. Први је написао приређивач, други књижевни јунак, тј.  Деда главног јунака „Ујкиног дома“.
Рукописе из рукописне заоставштине  Мишљеновића, јунака споменутих рукописа романа, приређује њихов потомак по женској линији, професор књижевности Филип Сенковић (јунак мог првог штампаног романа „Дневник за Сенковића“, Београд, 1983).   Верујем да, „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ треба да буде, после свега, оно што су сањали њени покојни јунаци и писци, које је покосио усуд и трагична историја  20. века: Књига инвентара замишљене и стварне историје једне српске породице и једног српског села. То је, у ствари, једна старинска и тужна повест у  најбољем значењу те речи  о мртвој кући и кућним духовима  (сетите се, као нечег најприближнијег,  Рицове поеме „Мртва кућа“ (ч. „Савременик“, Београд, јун 1987, бр. 6).  Али, за разлику  од Рицове поеме  „Мртва кућа“  пуне "црне неодређености"  у којој се не  зна ко све заправо живи и ко је кад жив_, у којој се мешају временски нивои и збивања, мене привлачи  и скоро фасцинира извесна изазована  трагична (пред) одређеност : играти се, као покојни јунак  Павле Мишљеновић са ковчежићима_,  и отворити и онај последњи ковчежић -учинити доступним све м о г у ћ е   и  немогуће  (митског села)  Босиљковца, ситуираног негде у североисточној Србији.Мени је, дабоме, као писцу, као и Рицу, стало до елемената препознавања, по схватању Стравинскога, "пресудног за модерну уметност“, али и до метафора једног митског света, смештеног у географском и митолошком средишту Балкана. Стало ми је до  извесне синтезе  метафора  и кошмарних англомерација  лирских реминисценција  и фактичких описа, каквих у изобиљу нуди како необјављени део рукописне заоставштине фамилије Мишљеновић, тако и проучавање богатог фолклора североисточне Србије и неумољивих рецидива историје, нарочито 20. века. Стало ми је – другим речима – до једне тоталне књиге...
 У Београду_, 9. маја 1996.         Мирослав Лукић

 

______________

Ови папири  су  били уметнути у књигу зелених корица ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ О НАУЦИ КЊИЖЕВНОСТИ / Х. Р. Јаус, Х. Вајнрих, В. Изер и др. (приредила Душанка Марицки – Нолит, Веоград, 1978). Ту књигу сам читао и подвлачио обичном оловком. На њеном крају, тј. на празној страници иза садржаја споменуте књиге: белешке:

   „Када бих добио премију – 50 милиона! Маштање ме обузима на улици, вероватно као узалудни покушај да пребродим многе тешкоће. То је слабост коју не схватам потпуно. Исто је као и у детињству, дечаштву, првој младости. Новац је недостижан. Моћ, такође. Често ме обузима то – маштање. Релација – Студентски трг – Ул. Седмог јула). Шта бих купио мојима, најближима? Тепихе, сервисе. Дотерао бих моју бившу момачку собу. Купио оцу одело.  Чудновато – не помишљам шта бих себи купио. Ципеле – заборављам да исте ципеле носим месецима...

    Дошао... Престаје сваки интелектуални рад...

Ово се штампа из рукописа који је пронађен сасвим случајно у белом плакару самачког хотела „Дорћол“ (Београд, Дубровачка 22/12).Рукопис је датиран: настао је у другој половини септембра месеца 1978. Године. Рукопис садржи руком исписаних 160 страница... 

___________________

Оштећен исечак, оглас, штампан у  "Политици", у суботу 29. марта 1980... Занимљиво сведочанство
за подсећање на Књижевне "флору и фауну  - титоизма...

_________________________

Поговор - чему? откуцан на латиничној писаћој машини. Скоро избледео...

        Све је то било уденуто у наведену зелену књигу ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ О НАУЦИ КЊИЖЕВНОСТИ; када?  Да ли када сам последњи пут читао ту књигу , средином деведесетих? Или коју годину раније? Не могу да се сетим.  Шта је било са тим рукописом, пронађеним у самачком хотелу? Где је? 

Што се тиче синопсиса за  Четврту књигу из квартета ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ , сећам се да је писан за један књижевни конкурс, где није био пресудан квалитет једне замисли, или књижевни таленат, већ нешто друго, што је у титоизму било много важније. Што је омогућило читаве пукове стихотвораца и писаца прозе - средњака. Какве је шансе, један  писац, попут мене, имао у том књижевном зверињаку титоизма? Никакве, или скоро никакве!

Да сам то тако јасно знао, онда,  као сада, наравно, да не бих слао такве синопсисе на фантомске књижевне конкурсе, где је све унапред намештано за некога, "преко везе", како је то лепо дефинисао народ. 

   Избледели латиницом откуцани текст био је паралела између две моје књиге , романа "Ујкин дом", и "Златног Расуденца" - и песничка књига и роман, пошли су од бајки, од две различите бајке, српске и румунске, и развиле је на начин, на који се није усуђивала официјелна српска поезија и проза... И наравно, то је било одлучујуће тада, и за моју књижевну каријеру и све остало, јер већина критичара и уредника је била направљена по једном шаблону, који је био политички задат...

   Да, изгледа да сам потрошио своје најбоље године на исправљање кривих дрина, како би рекао народ.  ...

 

..

..

Тајна писања састоји се у вечитој и спонтаној душевној музици.

Ако ње нема, човек може само да "направи писца од себе". Али он није писац....

..................................................................................

Нешто протиче кроз душу. Вечито. Стално. Шта? 

Зашто? Ко то зна?  - аутор најмање.

   (бавећи се нумизматиком).

Василиј Розанов: ОСАМЉЕНОСТИ - 

Београд, Графос, 1983, 95 стр.; стр.16.

_________________

Припремам се за - Бгд. Д. каки на тераси.Деца у мраку галаме  (на сокаку).  Немам бележницу: бележим овде (на 2. стр. споменуте Розановљеве књиге, испод  Библиотеке "ХОРИЗОНТИ"  и потписа уредника). Добро би било једнога дана - прикупити све те белешке са маргина свих књига на којима сам бележио  (у недостатку бележница) , повадити их о обрисати од прашине година...

     16. август 1985. око 21 час. После вечере (Лубенице из Пожежене).

     Сасвим случајно, вечерас, машио сам се за Розановљеву књигу, сву исподвлачену графитном оловком. Не знам зашто; уморило ме је буљење у компјутер; изнурила спарина. Е, лепо, помислио сам, прелиставајући записе Розанова, сутра путујем аутобусом у Јужну Србију, понећу баш ту књигу да читам, јер путовање аутобусом до места одредишта траје скоро пет часова. И тако, прелиставајући "Осамљености", налетим на једну забелешку коју је Розанов сачинио "радећи коректуру фељтона":

Тихе, тамне ноћи...
Стрепња од злочина
Туга усамљености...
Сузе очајања, страха и зноја...
То си ти религијо...
Помоћ погуреном...
Помоћ уморном...
Болесникова нада...
То су твоји коренови, религијо..
Вечити, чудесни коренови
(стр. 80. нав. дела)

   Скоро да сам јаукнуо!

  Ето, одакле ми је дошло то "вечити чудесни коренови"!

  Када сам то подвукао?  16. август 1985.?

  Окренем прву страницу књиге, и видим у њеном горњем десном углу исписано мојом руком: "18. 8. 1980 - 17 - 8. 1985". - Шта је то требало да значи?

Негде на средини те прве странице било је написано: "Воли те много / твоја Миља" (моја прва покојна жена). Није датиран запис. Да ли ми је Миљана купила ту књигу? Можда, али нисам сасвим сигуран. Можда ју је купила да тиме обележи петогодишњицу нашег брака?

   Десет месеци касније моја жена је преминула...

   Сутра путујем на југ Србије - јер прексутра пада четрдесети дана од смрти моје друге супруге...

______________________

      Листајући Розановљеву књигу, у једном тренутку, насух себи чашу љуте, и помислих: много је незавршених послова, и можда је дошао онај дан кад треба повадити све те моје забелешке на маргинам прочитаних књига, обрисати са њих прашину, јер много прашине се скупило (да се не лажемо). А ову љута коју пијуцкам, послала је кума са Радан планине, има боју печурки што расту по дрвећу, и  добар укус који смирује уздахе. 

     У овој Розановљевој књизи има читав низ забелешки на маргинама, неке сам толико прецртао, не знам више ни сам мкада, да се не може разабрати шта је то било што је прецртано.

     На стотој празној страници, на крају књиге, била је ова белешка:

    "12. 12. 1989.
      Синоћ сам осетио - неизбежно : написаћу драму "Ујкин дом". Имам фабулу. Јасно ми је и како треба да изгледа први чин.
     Као и други, трећи. Четврти - мутно.
     Пети сам замислио данас.
     Увиђам и следеће. Све што знам. Све што мио се догађа. Уградити у ту драму.
     Све се врти око Филипа Сенковића.
     Разговори које води Ф. С. са ...
      Са мајком. Оцем.
      Братом.
      Врачаром. Иследником. ..
      Не треба психологизирати..."

      Уместо драме, написао сам и објавио скоро деценију касније -  1997. године роман "Ујкин дом"...

    Тај мој јунак Ф. С. почео се "селити" из једног романа у други, касније, док није и нестао - баш тамо и одакле је и дошао (из мита и нереда). 

     Са романима је изгледа завршено, и са фабулирањем. 

     Са ракијом и са шљивама није. Као што прави Србин од шљива ранки и пожегача не прави пекмез или џем, већ добру љуту, тако ћу се и ја од јесени окренути воћњацима у завичају, и књигама кјоје сам читао пре много година и скоро заборавио. Међу тим књигама које сам сачувао и склонио на добро место, има и других, које се могу упоредити са старим вином или прекртелом препеченицом са укусом клеке...Има и мојих забележака на маргинама, које нисам прецртао и које ми откривају један свет налик на ширину и мир августовског предвечерја...Из тог правца пири свежи ветрић - Розанов би рекао - вечити, чудесни коренови.

     "Да ли вам је познато да је религија најважније, најпрво, најпотребније? Ко то не зна, с њим не вреди изговорити "А", водити дискусије, разговоре.
    Крај много чега треба просто проћи. Обићи ћутањем.
    Али ко то зна? Има ли их много? Зато у наше време скоро да нема о чему и са ким да се разговара..."

 

 .. Фрагменти из осамдесетих и деведеситих година 20. века... случајно нађени, случајно сачувани...

..

..
ФАКСИМИЛ ЈЕДНОГ ЛИСТА, тј. две странице из једне бележнице..

.

.
.

Све је то забележено пре - 45 ГОДИНА!Сачувано игром случаја. Особа која се спомиње на почетку ових записа, начитани и веома духовит млади човек, склон парадоксима, завршио је живот на начин загонетан.Не знам како и зашто - старећи тонуо је у пијанства с времена на време. Када су му помрли отац, мајка, сестра...врло ретко је излазио из куће...Жена га је оставила. Пријатељи су га избегавали после десет година проведених на робији због проневере новца.... Умро је и нико није знао да је умро; јер су га ретко обилазиле и комшије. Нашли су га, како су ми причали, тек после скоро две недеље након смрти. Вест за црну хронику...Имао је лепу библиотеку, ко зна шта се догодило, осим тих књига којима је бих окружен и које су вероватно из хигијенских разлога бацили на ломачу... након што су њеов леш пронашли ... Боже, зашто је тако морао да заврши?
    Све жене у његовом животу су биле - фаталне,јер...али то би била дуга прича и можда би било боље да је исприча неко ко покојнику није био пријатељ?...
О женама је знао много изрека, и цитирао их је према приликама. Док смо се дружили,тамо у нашој малој вароши. "Жена је несрећа, но не лишавај Боже ниједан дом те несреће" . Те изреке је он скупљао од јуродивих људи из вароши и околине; увек је у нашим малим варошима и селима која их окружују било јуродивих бога ради. У своје време, писао је максиме, забелешке; врло ретко би ми прочитао коју.знао је да ме изненада постави необично питање,мени гимназијалцу: "Зашто жена бежи од седе главе као овца од шакала?" Нисам знао шта да му одговорим, а он је имао у виду - после ми је објаснио - једну новинску вест и једну крваву аферу која се одиграла у нашем завичају. Једна удата жена средовечних година, напустила је мужа, шумара, кога се једва сећам, претходно га у наводној самоодбрани избола ножем, и прешла да живи на салашу једног мишићавог сеоског Наполеона, који јој је по годинама син могао бити...
Више пута је цитирао хофманову мисао:"Дешава се да жена открије делимично оно што мисли, али она то чини само зато да би боље сакрила све остало"... Једина жена на свету која га је волела и пропатила због њега, била је његова мајка. Срећом да је умрла неколико година пре њега, та добра душа, да не присуствује апсолутној несрећи свога сина. Бог да им душу прости!...
    Истргнуо сам тај лист, али опет сам га вратио у ту подебљу свеску - ето како сам писао пре 45 година, шта сам запажао. Штета што се томе нисам враћао, што сам у суштини подцењивао живот који знам и не знам, живот пролазан и непоновљив. Накупило се тих снимака, пресованих листова јоргована и цветова беле павити. За  један велииииики хербаријум! 

ЛеЗ 0008491  

...

НЕГВЕ ЧАРНЕ 

(Узалудни некролог ништавилу)

Ово – прерадити, 3. октобар 93. Написано  81. Пар страница у једној свесци очерупаној, прашној, пожутелој.

ЛОЖАЧ. – Јесен, удовички сетни врхови топола, маневарке, сусрет са пожаревачким песником М.  Димитријевићем; хризантеме на столу, аутобус полази тек у четири поподне, тек око пет ћу стићи у родно место. Намеће ми се неодољиво један наслов („Ложач“) – не знам шта ће од тога испасти. Када бих сабрао скице и записе из бележница вођених у последње време накупило би се за једну танушну књижицу. – Кукуруз још има да се бере... – Ма, још је рано...  – Рано, него ће да почне зима, ђаво да је носи!  - Још десет минута , па ће да крене... (аутобус)

Воњам на дуван. Каљав под аутобуса. Крњ смех. Музичка пољопривреда, тј. нека новокомпонована  песма... од којих ми се диже утроба.

- Милисав бере кукуруз.

Који Милисав?

Шта ту има да се – прерађује? Ко је тај који записује? Тај – тамо неки Ложач?Без имена и презимена?

1.

Не бих да говорим о болу, већ о утисцима данашњег дана: дочекао сам стрица на железничкој станици Београд, одвезао га таксијем у болницу. Разговарао сам са лекаром: одсећи ће стрицу ногу. Ако му не одсеку ногу, умреће за месец-два. Мало смо причали.Стриц баш и није био нешто причљив; поменуо је сина, који у туђини са женом згрће милионе... Писао сам мом брату од стрица шта ће бити са његовим оцем, шта предстоји. И док сам писао писмо, никако да се ослободим слике ћутљивог стрица; да, он је можда ћутљив због болести, али и зато што ми пребацује у себи што се разводим са женом.Сигурно ми пребацује у себи што се разводим већ после тринаестог месеца брака – ког сам се врага уопште и женио? Како су викали мој отац и мајка када су сазнали. Ипак је боље развести се на време, него живети у говнима до гуше!

У повратку из болнице, сишао сам трамвајем бр. 2 испод Калемегдана и лутао бесциљно крај Саве. Стопио сам се са опалим жутим лишћем, неописвом патином вечерњих вода и заласка, и постао некако безвремен.

Још увек је бабље лето.

Грејна сезона почиње тек у октобру, а дотле има охо-хо, скоро месец дана! Кад ништа или скоро ништа не радим. Вратио сам се у установу; била је пуста, закључана. Откључао сам врата споредног улаза и увукао се,као пацов, у прашњави мрак подрума. Одмах ми је пало у очи, чим сам упалио светло – како је подземни ходник чист (почистио сам га пре неколико дана, детаљно), али доле, крај котлова, био је прави хаос: чистећи службене просторије горе на спратовима установе, помоћне службенице су донеле хрпе старог папира, старих књига, новина, вежбанки за писмене задатке, поломљене столице,  и све то искиповано испред ложишта парних котлова! Иако је било касно, решио сам да све почистим детаљно. Одлагање је одлика слабића и ленчуга. Прво сам почистио платформу, онда сам се спустио низ гвоздене степенице до ложишта; извојио сам папир, новине, старе књиге, и вежбанке – пре свега вежбанке бивших осмака из српског. Волим да читам посмене задатке, као и старе новине и књиге, тако утуцавам дуге ноћне сате, дог загревам установу, јер по дану људи не могу радити у фрижидерима, већ у топлим канцеларијама.

Све сам почистио лепо, добро се ознојио; поново се успузао уз гвоздене степенице, па у своју собицу. Наравно, понео сам три увезана свежња вежбанки и двадесетак старих расходованих књига.Вечерао сам, а онда се бацио  на читање писаних задатака. Читао сам скоро до поноћи. Богами било је занимљивих састава. Готово изванредних! Издвојио сам десетак вежбанки у којима је било више празних листова, пажљиво сам празне листове истргао, захевтао хевталицом – тако сам дошао до значајне количине писаћег материјала без динара.Више од двеста страница. Не морам да мољакам ону штуку-секретарицу за папир; она даје без реверса празан папир само својим симпатијама, а на мене се редовно извиче: - Шта ти, бре, мислиш? Штедња! Стабилизација!... Шта ће теби папир – да пишеш романе, а?

Штедња, стабилизација – речи од којих се одмах најежим, кад их чујем.

А онда сам се наједном сетио да је данас уторак, 15. септембар, и да сам купио срећку југословенске лутрије. Ах, кад бих добио само један милион! Побегао бих из овог подрума, можда на планину, тамо у Босну, купио бих неки салаш, и суседи би ми били – птице и козе, а не пацови београдски! Како би се све преокренуло : могао бих да живот почнем из почетка, да пребришем све оно што је лоше у животу било од како сам дошао у овај подрум. Живот ми је постао мрак,  мрак подрума, рупа, гроб светлости... Можда је то било око поноћи? Учинило ми се  да ми се рука кочи од писања, а можда се нешто необјашњиво у мени одупирало да наставим даље: јер, по много чему, мој живот је нешто о чему нема много тога што би могло да се прича, више има ствари које је боље прећутати, па и у овим забелешкама. Па ипак, поглед уназад, у мој живот је као сусрет лопова гробова са неиструлелим римским девојчурком у саркофагу.

Чему све ово? Помислих у једном тренут.  Ово бележење је цементирање мог живота који нестаје на рубу пукотине, мрачне и бескрајне. Нестаје у ништа.

Није ми се спавало и наставио сам да раскивам огромну тихост.

Умом сам већ додиривао незнана исходишта. Подземљем заточен.

Не говорим о болу, цело подземље гледа ме у очи. Отварам своју тескобу:  не пацовима, већ ноћи...

За мене нису одговорне дужности, већ посматрање њихања кукова новопримљене професорке енглеског; ћаскање са библиотекаром, педагогом, са П.; затим – враћам се у подземље; посматрања кукова и пресипање из шупљег у празно досаде брзо. У наставничкој зборници само сам кап човека која је ту пала; у мом језгру се диже нешто неодрееђено, као што вулкан расте у бреговима. Сведок сам чудних ствари, које још нико није описао. Партијски састанак је прекинут касно; свађамо се, свађамо; пале су тешке речи; хтео сам да се склоним од промаје, од  олује, која окреће светове у мени.Огромна је тишина под мојим јастуком, чини ми се да нараста кад угасим светло. Кроз једини прозорчић, кроз решетке, допире месечина...Кад пљушти, вода се слива кроз решетке, и делује грозно. Решетке су у нивоу са асвалтом дворишта наше установе....  Мој поглед је испод тих решетки, окренут горе, звездама. Ноћ је баш чађава, као сулундар. Удишем ваздух котларнице и нешто невидљиво тече из затворених врата пећи, зидова, шљаке, сувог ваздуха... као из пећине. Доиста, ово подземље установе је збирка чудних тајни и нечистих духова. Састанак са кога сам отишао, јер је прекинут да не би дошло до туче и хватања за гушу, наставља да се одвија у мени клокотом немилосних речи..Партија се распада, партија ће нам доћи главе...

Разочарао сам се у све; то разочарање је цемент који се стеже и веже у мени све најнегативније...

*

Кад сам имао тридесет и кусур година.

Ово уопште не треба преправљати. Нека остане тако каво је. Недовршена прича. Ја знам њен крај, али не мора и читалац...

5. август 2016.