О, ви душе заробљене у дрвету, у дубоким мочварама муља, у мермеру, у понорима и јамама удружених сотона, како да вас ослободимо, и ко, из тог неописивог и немогућег ропства које искрсава као косе побијених девојака из река које су текле према Црнограду?
Дозивајући слободу, највећу слободу, Бога јединога? Због Којег су вас затворили у дрво, у кору, у земљу црну, у мермер тежак, у лавиринт вечних мука и крви?…
И ту застајем… Усред ливаде отроване отровима разним сотона одметнутих од Неба…
![](https://poglediiskosa.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/03/d0bfd180d0b8d0bcd0b5d180d0b4d0b2d0b5d182d0bed0bfd0bed0bbd0b5d0b8d0bed0b1d0bbd0b0d0ba.jpg?w=283)
Видим две тополе на обали на којој сам одрастао, које подупиру врховима неизрециве поноре анђеоске милости. И облак који се примиче од Дунава, са оне друге Обале и прашуме, парлога, и – две секвенце филмске поезије.
У размаку од неколико секунди фиксирам кретање облака иза топола; шта је људска срећа, знамо ли, кратак размак, неколико тренутака, у приближавању те беле лепоте?
Која би могла да спаси свет, ако је свет коначно дорастао Истини, Лепоти?
Народ Богоносац? Божији?
Буђење пролећа?
Стрпљење ових топола што одолевају шумокрадицама и стихији?
![](https://poglediiskosa.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/03/d181d182d0b0d198d0b5d181d180d0b5d186d0b01285.jpg?w=1024)
Или ова виноградарска прасква што цвета у заветрини и сивилу, између железничке пруге и обновљеног аутопута?
![](https://poglediiskosa.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/03/d0b1d0b1d0b1.jpg?w=1024)
...
Нема коментара:
Постави коментар