ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ

 

 Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

РЕКВИЈЕМ(И)

..

Наталија, девојачко презиме Ранисављевић, удато Лукић, (Мишљеновац, 1931) пре 2000. године

..
..

Понедељак, 12. aвгуст 2002. год. Око 8:20 ч. - Принципова 63. Београд

Ш. је отишла на посао рано, око пет. Устао, скувао себи кафу.

Чуо весели цвркут птица у крошњама дуда крај прозора.

 Сетио се – детињства у Мишљеновцу. Велике авлије баба Љубе Паћине (бабе по мајци моје мајке), где ме је мајка водила с времена на време. То је некада била имућнија кућа одмах уз порту,  деда Воја је оженио своју прву и једину жену - баба Милицу -  иако је била старија од њега, јер је била мираџика. Нису ме пуштали да разгледам ту кућу изнутра, седели смо у једној од собица у којој је спавала Љуба Паћина. Баба и мајка су разговарале.  Врата су била отворена, те собице, према дугом ходнику, који се губио у полутами. У тај ходник су улазиле, понекад, кокодачући кокошке, и одлазиле кроз полутаму, тј.  у једну од највећих соба,  у тој кући старинској, оној до пута, пуној буради и разних других ствари обавијених паучином, коју сам видео када би баба Љуба упалила фењер и кренула у ту собу да донесе кокошија јаја, из гнезда којих је тамо било, у том њеном тамном вилајету...Не, није нам правила кајгану, јаја смо као поклон носили нашој кући...

Гледао сам кроз прозор те собице, на двориште пуно шљива и јабука. Таква тишина и светлост укотвиле су се испод стабала ширећи неки мир у који сам могао да се удубљујем и чак да се толико искључим да не чујем о чему причају баба и мајка... И онда би пролетела нека сеница, скачући са гране на грану, и ја сам тако јасно чуо њен цилик, као да баш стојим испод те гранчице на којој  сеница поскакује. Под чудним околностима је умрла баба Љуба Паћина, али никад се није сазнало ко ју је ноћу напао, пребио до смрти. Истрага није дала резултата; обустављена је... И та авлија и кућа су, иако крај  порте, у центру села, запуштене, и данас је то густ шумарак. Кућа се више и не види. Урушила се, или су је срушили због грађе, камена за темељ...Та шума је толико израсла, и сакрила и тајну баба Љубине смрти, и проклетство  неко које мора да је у вези са њом.

Мој отац је имао много празан и мучан живот. Био је, осим тога, поносан човек. Почео сам да схватам колико је несрећан био...

Када сам попио кафу, синуло ми је да бих могао да свратим до књиговесца. Да ли ради од 7, 8 или од 10 сати? Колико је већ књига „Опуса“ укоричио?

Будућност. Новац. Од тога многа шта зависи.

Издавачи. Стваралачки -  планови.

Сад више нема ни наше Наталије, наше добре и побожне душевне мајчице. Докусурила ју је неочекивана и чудна смрт деда Војина – нисам био на сахрани, али испричали су ми. Мама је тешко поднела очеву смрт, скоро да је полудела на гробљу у Поточићу. Нисам тада био у на сахрани. Били су само  мој млађи син, моја мајка и мој брат... Кажу да је мајка тражила да се отвори ковчег, да је инсистирала, и рекла је нешто, што се не заборавља, „Пазите, Бог све нас гледа одозго“....

Али надам се, да иза смрти наше мајчице, неће остати пуста авлија, коју ће прогутати густа и проклета нека шума, далеко било, већ – нека врста врта, или винограда, о коме је она увек водила рачуна, као и о георгинама и ружама. Још увек ничу божури, чим се уђе у наше двориште из корена које је Наталија посадила у своје време. Лале такође – жуте и црвене, сваког пролећа. Смокве и јеле, које ће у дворишту бити и кад нас не буде више...

Не, касно је за књиговесца. Кренуо сам Принциповом, према Балканској, па онда на Теразијама сео у један од тролејбуса и преко Студентског парка спустио се  према Јовановој и ушао у полуопустелу школску зграду. Само је једна теткица била дежурна, она ми је и отворила главна улазна врата. Идући дугачким ходником према сеновитој великој просторији школске библикотеке, скоро потопољене у  дубок вир летњег ферија, помислих: зар је ово живот за мене, за једног песника? Бити професор, бити библиотекар – то није нимало поетично. Требало је да путујем светом, да будем новинар, нешто друго, али... Несрећа се у нашој породици преноси као болест са оца на сина... ух, далеко било. То је претерано, то можда и није сасвим тачно. Понос увек кошта. Понос  је скуп...

*

Понос се не купује и не продаје. Имате га, или немате. (То ми је јасно, почетком августа 2016, - дванаест година доцније. У фамилијама су се покварили одавно  фрижидери, и све оно што је замрзнуто, па и успомене, све се одмрзнуло и изгледа одвратно. Најодвратнија на свету је  - то што је покварено, што је крваво, труло, нерашчишћено. Много шта је опогањено, огреховљено, испрљано, отровано интригама и неком суманутом и подмуклом мржњом, завишћу. Шта је свему томе могао бити узрок, осим проклетства и покварености у фамилији? И како да се људи ослободе тога, блиски, они најближи; зар није касно за било какву поправку? Покајање је велика ствар. Опростити почињен грех може Бог, или анђео, или велики духовник? Али, ко ће данас да иде у манастир, да покуша да се искупи? ... - Чини ми се да сам почео да старим, али изгледа да сам још увек привржен много чему, па и најобичнијим предрасудама о фамилији и рођаштву. Што значи да нисам још увек стигао до поступности разрешавања од привржености.

Смрт разрешава и прелама најважније ствари...)

..

Одломци из Дневника, свеска јул- август 2002.

Среда, 31. Јул , око 12 ч. Мишљеновац

Јуче, берба пасуља по пљуску..

Огњена Марија. Киша се нагло спустила низ Љешничку Реку. Донели пасуљ и лук мотокултиватором. Затим, оштрили Рало Немогућег Ратара. Копали. Стигли до  117 цм. Тврда земља.

Исекао се. Налетео на зелену сабљу кукуруза. Јуче. Нашао камен. Винчански. Отку ту? Урезани концентрични кругови. Савршено. Као шестаром. Винчанска геометрија. Неолит.

Братовљев потиљак. Оћелавео. Очев, исто...

*

Ритуал прања суђа.

Ритуал спремања обеда.

Јуче допутовала Шоле, возом – ишао да је дочекам на жел станицу „Звижд“.

Кукувија (видео их у сутон, на путу.)

Пљусак. Грмљавина.

Синоћ, роштиљ у мраку.

Комарци.

Зрикавци.

-          Јао, боже! – запомаже комшија.  – Што ме не узмеш, боже, јао! – Тако запомаже и после поноћи Воја Сибин (1921), комшија преко пута, болестан од оне подмукле болести без лека.

Ишао да купим цигарете.

Прође Поп.

Протера овце Љубиша Негосавин – 12 оваца. У рибарским чизмама.

      Отац је устао први и ишао у куповину хлеба и новина. Затим је износио пасуљ испод шупе на најлон распрострт по дворишту да се просуши...Осушила се јела на почетку дуге дворишне бетонске стазе са шимширом,  наговештавајући неки губитак, мајчину смрт?...

Жуна.

Врабац.

Кокошка.

Гугутка.

Гибаница.

Сурутка....

Били на гробљу. Припалили свеће  покојној Наталији...

 

Мој млађи брат - Аца , и наша мајка Наталија - Ната, средином деведесетих
после смрти прве снаје, Миљане Лукић...

*

Музика у даљини. На западу. У Мустапићу? Свадба?

Долазећи у библиотеку (нашу, породичну, стара кућа), учинило ми се да видим људску прилику... Не, то је била шљива... Шљива испред Велике магазе...

Музика ипак допире из Мустапића. И одсјај на набеу – ватромет, ракете...

Проблем истине. – Ко не може прихватити истину као такву, окреће се и подлеже интригама. (...)

..

ВОШТАНЕ СУЗЕ

Воштане сузе.

Потоци воштаних суза.

Сливали су се низ косину свеже хумке Наталије Лукић.

Свеће су гореле на гробовима Станка Лукића, и његових покојних синова (Драгише и Животе), Димитрија и Гроздане Лукић. Било је летње предвечерје. Без дашка ветра.  Жутело се неко густо изникло цвеће на околним гробовима. А један је бршљен загрлио споменик пок. Наталије.

Воштане сузе су текле, отицале бешумно у бескрај, из једног света у други.

Отицале, као река у долини у предвечерње безмерје.

Смрт је ставила тачку на гробљу, преломила, заокружила животе, хронике, судбине.Дала  коначни смисао  сваком. Воштане сузе су плавиле кошмаре, хаос, несклад душевни... Распетост.

Воштане сузе су се сливале  низ хумку, низ сећања и савршени мир летњег предвечерја, као и наше сузе, отичући са овог света на онај...

    (Мишљеновац,  четвртак 1. Август 2002, Поточић – гробље Доње Мале)

Наталија Лукић (1931 - 2002) , Поточић, крајем деведесетих, крај гроба свога оца трагично преминулог Војина Стевића...

 

....