Научи да не стрепиш од мишљења људи око себе.
Иван Александрович Иљин
Из перспективе Главних јунака писана крвљу.
Из коме. Из бјеснила нездравог сна. Израсла
је Илузија о постојању Литературе у Црвеној
Империји. То су зли језици у Акцији истицали
и утицали. У свом хистеричном иживљавању
бола, испијали врелину земље у Хорском
пјевању, и уз диригентску палицу Човјека од
Власти. Олујна времена изњедрише олујне
пјеснике. Који се – тражећи себе као једини
могућ ватрени траг, креташе са водичима кроз
Лавиринте. И као ракови – Унатраг до неких
сумњивих и само њима познатих Прапочетака.
Истински пјесник је сам. Жељан мотива тишине,
а не врвежи. По навици: Док ноћ дише смирено,
тражи у њој стих и одраз лика. Тражи Свјетло и
Нит, која спаја Oвоземаљско и Рајско. Помало
заплашен, с очима дужника. Неимар, који се
свјесно жртвује. У настале празнине уграђује
дјелић по дјелић Истине. Употпуњује крхотине.
Та свакодневна игра. Те магловите представе
и ход по мукама. И нагон за одгонетком. За
акцијом. Мада зна да је и то Печат Судбине –
Ватрометина утабаног безнађа. У времену
брзом, нема судбинских прича. А било је
дана, дужих и од вијека.* Флуид који спаја
Могуће и Немогуће, Свјесно и Несвјесно, од
Злих Сила у Паклу укатанчен. Разапет, и не
својом вољом уткан, у распламсале Сукобе
братске. Сукобе митске: Вјерности и Издаје.
Хоће да разграничи а не да суди. Поезије
ради. Због оног Сржног и (кажу) недостижног.
Због оног наметнутог – хладног срца и
туђинског. Да буде прави Посланик Ријечи,
што пјени у плими Васионе, као чудо над
чудима.** Наш утемељивач „Заветине“ из
љубави према Све-Братству и Човјеку. У
борби за Истину. „Глас у акцији. Чудовит.
Глас који је тачка мотрења.“ – Исказано
поучним и добронамјерним ријечима, једног
српског књижевног критичара. –*** У метежу
и бунилу да објасни бљесак Слова. И упореди
с вјером предака.**** Да настави Традицију, а не
да се у Фаризејско коло хвата. У колу врти. Да
искорачи кораком од седам миља. И покаже,
да у Универзалном Простору Поетском, нема
мјеста за села Потемкина. И ко зна чија још.
Господ ће ти судити и сам ћеш пред Њега
изаћи, а мишљења других су небитна.*****
(децембар 2012./фебруар 2013.)
______
(* а било је дана, дужих и од века,
кад је крв Словена потоцима текла…
(Милош Јанковић: Словенска фуга)
(** што пени у плими васионе
као чудо над чудима
(Никола Цинцар Попоски: Црква с почетка водолије)
(*** Душан Стојковић
(**** упореди са вером предака
(Никола Цинцар Попоски: За спас – У плесу језика)
(***** Иван Александрович Иљин
__________________ Из пропратног писма Душанића:
Поштовани господине!
Шаљем Вам ову „гломазну пјесму“, насталу приликом ишчитавања Ваших „Текстова“. Све објављено нисам још успио да прочитам, јер сам окупиран и другим пословима. Пјесма има 12 строфа, по једна строфа за сваки мјесец у години, као и 52 реда (урачунавајући њен наслов, придодати цитат и датирање) колико је и седмица у једној години. Моја првобитна жеља је била, да ова пјесма симболично садржи 365 ријечи. По једна ријеч за сваки дан у години… Нећу да кажем да сам одустао од тога, али сам се уплашио да ће том „интервенцијом“, да изгуби спонтанитет са којом је написана. Симболично би требала да прикаже Ваш свакодневни и упорни рад на „Превредновању“ српске књижевности…
Радите са пјесмом шта хоћете. Да ли има неку „универзалну“ вриједност или вриједност „документа“… Да ли пјесма може да живи (опстане) без додатних објашњења или придодатих других текстова… Нисам сигуран. А није ми ни важно. За мене су ових 12 строфа – 12 правоугаоних блокова – коцкице у мозаику разумијевања Вашег рада – бар како га види моја маленкост. Ако негдје гријешим и ако се са неким дијеловима не слажете, слободно се изјасните. Ако према оваквим пјесмама имате одбојност („асоцијација на памфлете“), напишите ми… У књижевности је којешта опјевавано, посвећивано (с правом или не), па тако можда треба гледати и овај текст…
Ваш Имењак!
Нема коментара:
Постави коментар