РЕКВИЈЕМ ЗА ПЕСНИКА
Владимиру Јагличићу (1961-2021)
Несаница ме храни на свој начин,
љубав подмлађује, чишћење корова, на имању, такође.
Вести о многим смртима, одасвуда, стижу, као зачин
са Истока, као и авет рата, већ четврто полугође.
Ућуткала те је судбина, болест, инфекција модерна;
отров са Неба. Чопори демона, Содома, Гомора. Респиратор?
Прегазила те је, пре рока, мутна бујица,
пресекла, као старог смука на путу, пун дрва трактор.
Одвукла те је нека неописива мрачна Сила
последњих година, ко зна где, као да си умукао,
занемео, заборавио рај чисте душе,
забран поезије, дубину неба, плаветнила.
Нестао си, ајој, брате, нестао у Недоба,
као што нестаје и наш завичај, као јаје са гроба…
Нестао си, некако у данима и ноћима,
када се тањи Шумадија, и други српски крајеви,
ко да се Непоменик заинатио да нестане ген
српски. Ко ће да обнавља зарасле стазе, сонете,
српски пев, мигранти, фолиранти, змајеви?
Ко ће да обнавља српске традиције, мобе,
задруге, записе, добре обичаје, инат, наук?
Неки други што долазе из правца тамног,
неочекиваног – неко још нерођено дете?
Ко ће да настави зидање твојих недовршених
мостова, лукова? - Можда неки неописив јаук?
Смрт уређује, за наук,кад одапне стрелу, као коб.
Ниси нестао. Тек ћеш се родити, кад те као
и сваког другог Србина, спусте, у гроб!
(На окаснелу вест о упокојењу В. Ј.|
Субота 10. април 2021. Око пет часова...)
Jagličić je zaslužan, Bog ili Ti, Miroslave, za ovu antologijsku pesmu o tuzi za umrlim sabratom. To ne znam! Ali, svakako, sila nemerljiva je stvorila ovu pesmu. Otvorila se nebesima i pala na nas, na zemlju, nezasluženo darujući nam dar. Gilgameš-pesma, rekao bih ja za tvoju tvorevinu. Zadužbinska pesma srpske književnosti 21. veka.