Има их разних, назови песника.
Оних који су почели рано, у пеленгаћама.
Оних који су, чини се, започели касно.
Оних које много хвале, и на језику на којим пише и на тридесетак других, страних. А који не користи више од пет стотина речи, до 777.
Има их и који пишу срамотне песме и склоних вицевима, безобразним, наравно, и читају их у четири ока, поготово ако су мали људи, лактароши, промашени, умишљени; и које потврди заборав, мотика, и наследници који тим шкрабањима потпаљују ватру првих четрдесет дана по упокојењу.
Понеке сам упознао.
Саблазнио се. Ниједног од тих разних нисам сместио у неку од антологија које сам састављао, већ у ону корпу за отпад крај мог писаћег стола коју полако пуним и одлажем у црне вреће.
Ма има их на стотине подврста, поготову код бројно малих народа.
Неки глуме песнике, озбиљне професоре, самоуверене пензионере, и уместо зрна савести и храбрости нуде џаба своје песничке брошуре штампане веома луксузно код наводно озбиљних издавача.
Има их разних који су залутали у поезију, у време кад је царовала идиотска идеологија да ће СВИ ЈЕДНОМ ПИСАТИ ПОЕЗИЈУ...
Срање у боји, бижутерија, прежвакавање општих места, лирика мишијих рупа, работа глупа, што се понавља после Хомера из века у век, где праве поезије нема ни за лек!
Фолиранти разних фела, скрибенти и цитатори бедни, плагијатори, гладијатори бирократске литературе - примамите их на брдо изнад мора и стрпајте их у велиииикоо буре, и погурајте у модру дубину понора славољубља. Што даље од оних ретких, деце, наивних, писмених и неписмених, гуслара, и извиканих наметнутих судаца - "ауторитета", министара без портфеља, српских волова и сумљивих полова, и мог стола!
Правих песника нема ни да се поброје помоћу прстију десне и леве руке човека, јер Бог не дарује таленат и дарове сваки дан, сваки час, сваке године!Већ понекад, понегде, никне из жира храста лужњака у осамсто година неки народни песник, слеп, ружан или леп, баш тамо где га нико не очекује и где му се не нада...
(13. децембар 2024)
Нема коментара:
Постави коментар