Да ли си добро разумела шта све казује последње писмо Гаврила Принципа, питао сам једног од мојих бољих фотографа? када се огласила недавно, после ћутања које је потрајало, колико оно беше - око две године?
- А да ли си ти помислио после нашег последњег разговора шта ми је то одгризло језик?
Повратак у Елеузину, две године након пензионисања, беше ведар. У време оне харповске поплаве, док је свет спавао дубоким сном…
Отац је био жив; могао је да хода; да изнесе столицу испред куће са сламнатим шеширом. Дешавало се да тако и заспи.
А поводањ, један од оних који се догоди једанпут у сто година, хучао је злокобно читаве ноћи из правца наше месне цркве, голубице беле, на врху Старог Гобља. Јелинског. Римског.
Устао сам рано и најежио се од хучања мутне воде која је, надолазила још увек, преплавивши читаву песчку долину, наше имање, салаш. Први пут сам чуо то злокобно хучање, прелазећи преко нашег фамилијарног гувна на раскрсници испред порте...
Већ сам имао камеру, и са врха на којем се бели наша црква Вазнесења, снимао сам кадрове који ће можда бити и сачувани....
На тзв. друштвеним мрежама, међу онима које смо прихватили иако их не
познајемо, има као и на ђубришту, свега и свачега. Много отпадака…(Поред осталог)
Безбожника, псовача, заробљеника ружних речи, … Поред ботова. Сподоба,
којима је псеудоним, заклон. Сачувај, Боже… Јуче сам могао бити мета… црних вибрација. Добро сам прошао – хвала Богу, Светом арханђелу Михаилу, Светој Петки и једној зови…
*
НЕРВИРАЊЕ. Не умем да подесим неке ствари, овде. Могу да напишем Нацрт, не и чланак. У чему је ствар?
Брат је
путовао на село због Задушница, и уморним гласом ми јавља ко је све
преминуо последњих недеља… Набраја имена… Умро је и наш блиски рођак
кога сам видео баш пред одлазак у Шведску. Враћао се са стадом из
Нерезина, и тешко је дисао… Зауставио се крај гробља Доње Мале. Дуго је
боловао […]
* *
МУКА (Нацрт). Не само са речима него и са губицима, незнањем, и многим другим наизглед ситним стварима, пропустима, кучином живота...
* *
АРХИПЕЛАГ БЕЛАТУКАДРУЗ. (Нацрт) Страх до малопре, не више – да све одлази у неповрат. Па и освојена
духовна уздизања, узвишења. Оличена у неизмерним теренима планинским,
плаветним, што се пружају од Бандере Ра све до Рта Наше реке, која после
непуна два километра од извора у нашем имању, постаје Река, и онда се
меша са златом и притокама које теку према југу и уливају се у
манастирски круг, који би да препешачим, пре него што пролеће букне, и
траве, и измиле шарке и поскоци… Привлачи ме због нечег Рт Наше реке, не
због печурака, ни лисичарки, ни вргања, ни кругова у трави, ни
сујеверја, Северног анђела…
Али када сам чуо, недавно (од берача вргања) да су имали скоро кобан сусрет са медведима тамо... све ређе помишљам да лутам шумама сам... Можда ће се то променити када се Рбијапромени, када ће свако моћи да купи без много формалности, ловачки карабин, или преломачу. (Као у Америци.)