СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМСто закрпа сељака из Шумадије Иван Миладиновић | 02. октобар 2016. 16:17 | Да ли су Срби, како им је то наметано, били привилеговани у Краљевини Југославији. У Словенији и Хрватској 1929. године било пет пута више фабрика него што су имали у Аустроугарској пре почетка Првог светског рата
Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
У МЕМОРАНДУМУ САНУ, који је ових дана поново, после тридесет година, у жижи наше јавности, на једном месту пише да је српском народу наметнуто осећање историјске кривице тврдњама да је он имао економски привилегован положај између два рата и да је неопходно скинути ту хипотеку. Академици су надаље, у анализи стања у тадашњој Југославији, поред осталог написали и да је порицана српска ослободилачка историја и допринос у стварању заједничке државе јужних Словена.
Ови ставови, у каснијим нападима на Меморандум, узимали су се као доказ замагљеног погледа српских интелектуалаца и њиховог уживљавања у улогу жртве историјске неправде. Напад државног и партијског врха, из посттитоистичког периода, огрезлог у догматизам и склоног обилном коришћењу медијско-полицијског апарата, на "оклеветани папир" српских академика, није имао милости. Меморандуму и његовим закључцима супротстављало се са становишта догми комунизма и радничког самоуправљања.
Таквом стању свести треће генерације "Титовог руководства" у много чему су допринеле и званичне оцене српске и југословенске историографије. Још пре, а нарочито после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, сам чин стварања Југославије није осуђиван, али је зато осуђивано вођство српске државе. Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца третирано је као обичан "политички манифест", а никако као државноправни акт. Тумачено је да је то "победа српске буржоазије и остварење њених експанзионистичких тежњи".
СТИДЉИВО и готово неприметно, помињана је улога Србије у стварању Југославије. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. Тек пред распад режима, успостављеног 1945. године, почеле су да се појављују студије о томе да је југословенска држава настала пре свега кроз отпор и борбу, а не у кабинетима великих сила.
На сличан начин третиран је готово сав српски народ у складу са наведеном констатацијом из Меморандума да је имао економски привилегован положај између два рата. Да ли је било баш тако. Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је с великим надама ушла у нову државу, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није никаква реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација "Наша домаћа привреда", објављена 1929. године
