 |
| Z.M. Mandić sa Teslovcem Matićem u Apatinu |
Mom
Duletu
Zajedno smo odrastali
Često sanjam njegovu usamljenost
Nekada ga dozivam u snovima
Pišem mu pisma
Čekam da se javi
Kada sklopim oči njegovo lice je
Odmah ispod kapaka
Belje od belog
Ušuškanije od zvuka zalutalog u
Vremenu odrastanja
Kada sam samo naizgled bio mali
U velikom prostoru
Ispred zida iza koga je nestao
Učio me je kako da
gledam
Neprolazno kretanje prolaznosti
Jednom smo zajedno s
njom
Čekali svitanje
Osvit je udahnuo naše
sećanje
Njegov osmeh završio se u
Vazduhu
Među stablima orezanih slika
Snovi ne svedoče o
čekanju
Pravilima njihovih života gospodari
Zaborav
Zaborav
Možda je tajna u tišini poezije koju sam
Izabrao za njegov večni dom
