О, ви душе заробљене у дрвету, у дубоким мочварама муља, у мермеру, у понорима и јамама удружених сотона, како да вас ослободимо, и ко, из тог неописивог и немогућег ропства које искрсава као косе побијених девојака из река које су текле према Црнограду?

Дозивајући слободу, највећу слободу, Бога јединога? Због Којег су вас затворили у дрво, у кору, у земљу црну, у мермер тежак, у лавиринт вечних мука и крви?…

И ту застајем… Усред ливаде отроване отровима разним сотона одметнутих од Неба…

 


 

 Видим две тополе на обали на којој сам одрастао, које подупиру врховима неизрециве поноре анђеоске милости. И облак који се примиче од Дунава, са оне друге Обале и прашуме, парлога, и – две секвенце филмске поезије.

 

У размаку од неколико секунди фиксирам кретање облака иза топола; шта је људска срећа, знамо ли, кратак размак, неколико тренутака, у приближавању те беле лепоте?

Која би могла да спаси свет, ако је свет коначно дорастао Истини, Лепоти?

Народ Богоносац? Божији?

Буђење пролећа?

Стрпљење ових топола што одолевају шумокрадицама и стихији?

 

 

Или ова виноградарска прасква што цвета у заветрини и сивилу, између железничке пруге и обновљеног аутопута?