Светлана Бојковић: Даровитима данас није нимало лако / Вукица Стругар | 19. јун 2016. 17:13 |
Глумица Светлана Бојковић о глуми и животу у Финској, недостатку правих узора и урушеним вредностима: Изузетне личности лоше пролазе, пате и сметају другима. Одласком у Финску први пут у животу имала сам времена за себе
ЛЕТЊЕ београдске дане Светлана Бојковић проводи у свом стану у Нушићевој улици, а ни јунска врелина ни лакша повреда стопала, не могу да покваре ведрину и позитивни дух популарне глумице. Већ четири године, са супругом Славком Круљевићем (нашим амбасадором у Финској) живи на релацији Хелсинки - Београд и то, како каже, онако како је одувек желела. На свом личном репертоару "држи" само једну, али вредну представу (у Бањалуци "Госпођу министарку", с редитељским потписом Милице Краљ), за коју многи кажу да је остварила једну од најбољих савремених министарки. Прва добитница наше награде "Жанка Стокић", ових дана добила је још једно специфично признање - нашла се међу сто одабраних у књизи "Изузетне жене Србије 20. и 21. века" Неде Тодоровић и Радмиле Станковић.
- Колико сам схватила, избор није прављен само по исказаним квалитетима у одређеним областима, већ на основу комплетне личности. Зато је наћи се међу сто изабраних, и те како велико признање - каже на почетку разговора Светлана Бојковић.
* Ко су за вас изузетне личности нашег доба?
- Ово време их, нажалост, не негује ни на једној сцени: како уметничкој, тако политичкој. Напротив. Изузетни лоше пролазе, често пате, понекад сметају. Данашња мерила вредности све су спустила на медиокритетски, па и нижи ниво. Због тога није лако даровитима: таленат ако се не оствари, почиње да пече и разара оног ко га има... Пре неки дан прочитала сам интервју с Љубомиром Симовићем и помислила колико су се сви ти велики, мудри људи повукли у неке мале енклаве. Нажалост, ми нисмо земља која уме такве да препозна, залива и негује. Јер, живимо у време када више ништа није важно. Остаје само да се даровити међусобно "препознају", сличан се сличном радује. И уме да поштује туђи квалитет и таленат.
* Како да поново успоставимо критеријуме које смо некада имали?
- Пре свега, важно је ко арбитрира у вредновању. Треба се вратити на основе: прво учитељи, па други педагози, а онда и они који постављају остале критеријуме. Ако се тај низ изгуби и сроза, какав резултат се уопште може очекивати? Сада је готово изненађење када уистину вредан човек добије признање, када је поштован онај ко је достојан поштовања. Пристижу младе генерације, а узора је све мање и могућности да се на неког и нешто угледају. Истина, тако је свуда, не само код нас: профит и зарада једини су императиви. Таквом свету шта значи култура? Испада да је само хоби... У овим околностима урушила се и породица. И она је остала без узора.
* Некада су се школарци надметали у рецитовању и лепом говору, данас смо сведоци свакодневног "простачења" у медијима и на јавној сцени?
- О томе и говорим, све се урушава. Да и не помињем ТВ програме, ријалитије, таблоиде. Неки дан сам слушала како се медијско праћење убиства оне несрећне певачице претворило у ријалити шоу без краја. Није то криза морала. Етика више не постоји, нема ни минимума скрупула. Само се мисли на тираж и зараду, који више нису главни него једини циљ.
* Већ неколико година живите у Финској. Да ли је Европа "финија" и конзервативнија него што ми мислимо?
- Ипак јесте. Ако говорим конкретно о скандинавским земљама, морам да истакнем да се у њима култура уочава на сваком кораку. У начину живота, као и у бројним уметничким фестивалима, музичким догађајима, изложбама, божанственим књижарама на сваком кораку. Фински је мали језик, али код њих нема неписмених. И још сам нешто приметила: тамо не можете препознати богатог човека. Нико се не облачи "бесно" и нападно, сви возе солидна кола, ништа се не показује споља, скоројевићки. А и то је ствар културе.
* Нама је често менталитет алиби и изговор за ствари које бисмо могли да поправимо и у себи и око себе?
- Нушић је почетком 20. века писао колумне у "Политици", на основу којих је пре десетак година Фондација Љиљане и Дарка Рибникара штампала књигу "Све је као некад". Из тих колумни касније су произашле његове најбоље комедије. Суштина је да се од Нушићевог времена до данас ништа није променило. И онда се крало као и данас. Онда на мало, данас на велико. Али, крађа је крађа. Менталитет може да се васпита ако се систематски улаже у то васпитање. Тако се ствара озбиљно, грађанско друштво.
* Одлазак у Финску условио је и ваше удаљавање од професије. Да ли се осећате ускраћено или награђено?
- Награђено, јер сам први пут у животу имала времена за себе! Удаљила сам се од свега, посматрала, процењивала, размишљала. Цео живот ми је у некој акцији, пријало ми је удаљавање. И цео тај пут ме је одвео у - једноставност. У неке мале, обичне ствари. Увек сам била радознала и волела да читам, сад сам коначно имала довољно времена да прочитам неке нове књиге, али и да се вратим старим. Почела сам да обраћам пажњу на све оно на шта раније нисам стизала. Када је о глуми реч, све сам извагала пре одласка. Мислим да је био прави тренутак да направим паузу и дођем до тачке када више ништа, стварно, не морам! У крајњој линији, такав став приличи и мојим годинама, али и осећању које сам имала годинама пре одласка - одавно ми се нису нудили изазовни глумачки задаци.
* Није само новац разлог што је и театар у кризи?
- Позориште је дуго одолевало општем пропадању. Нажалост, више не. Та чињеница јесте ствар новца, мада не само новца. Види се то по репертоарима кућа, редитељским решењима, најмање по глумачким креацијама. Још је много даровитих глумаца, али је све мање добрих педагога, глумачких школа, и могућности да млади дођу до ангажмана.
* Које су биле најбоље године за наше глумиште?
- Шездесете и седамдесете. У то време земља се отварала према целом свету. А данас ни у свету нема више као пре великих личности, не само на уметничкој већ и на политичкој сцени. И време је убрзано, свако чудо и вест само за три дана... Отуда и жал за прошлошћу.
* Као педагог сте извели једну класу, колико се данашњи млади разликују од ваше генерације?
- Мање раде или уопште не раде на себи. Живимо у дигиталниој ери, мало ко и чита књиге. Ни време им не иде наруку: стално се јуре и скупљају неки поени, ствари добијају формалну уместо суштинску важност. Моја гимназијска генерација одлазила је колективно у позориште. То им је "наметала" школа, па иако многи нису постали глумци, постали су културни људи.
* Играли сте Милунку Савић, Жанку Стокић, Чучук Стану... Јесмо ли се на прави начин одужили нашим великанима?
- Нисмо. Ни близу. Постоје, истина, неки појединачни случајеви. Ето, Вида Огњеновић је један комад посветила Милеви Ајнштајн. Има још понеки, ретки пример. Али све су то спорадични случајеви. Зашто на нашим телевизијама нема серија насталих на домаћој литератури уместо петпарачких сапуница, поготово у доба у коме се тако мало чита? Па, велика гледаност Шотрине "Зоне Замфирове" учинила је да се Сремац више него раније тражи у библиотекама! За разлику од нас, Енглези свог Шекспира играју већ четири стотине година, у свим могућим верзијама. И никада неће престати.
ИСКРЕНА ПРИЈАТЕЉСТВА НАЈВЕЋА ВРЕДНОСТ
* У посети смо затекли вашу "двоструку" куму Весну Чипчић, коју сте и венчали и крстили. Петар Краљ је, такође, био ваш велики пријатељ...
- У глумачком свету има искрених пријатељстава, уметници се међусобно дубље и боље разумеју. Верујем да код оних правих изостају сујета и завист, све што "загађује" добре односе. Таква пријатељства постала су још вреднија у доба када се све своди на "симбиозу", рачуницу, калкулацију. Дружим се с мојом кумом Весном, Горданом Јањић из Народног позоришта, Бранкицом Васовић, Цисаном Мурисидзе. Недавно су дошле да ме обиђу другарице и рекле: "Код тебе правимо журку, све ћемо донети, ти само седи!" Тако је и било: нас девет седеле смо и уживало до два сата ноћу.
.jpg)
