УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 27. фебруар 2013.

Из рукописне књиге: Планета Јанковић / Мирослав Тодоровић


 
Велики прасак поезије или  вишеглава метафора вртложника
(Бесане  рефлексије о вртложној поезији Милоша Јанковића)

1.
Откривење Милошево логосом духа и  хроносом живота*

Јанковић чита стихове (на Косову; проследио фотографију М. Тодоровић)


Знану истину да песник пишући о другом песнику и  његовом делу  пише о себи потврђује и песник Јанковић. У поговорном тексту избора песама „Понор у најам“ ( О Милану Ненадићу њим самим) као приређивач   Јанковић пише: “Парадоксално, али не и неочекивано у овом и оваквом времену – у времену свеопштег распада, свеопштег обездуховљења, рашчовечења и обезбожења, у времену у коме се политичка, партијска, полна, а богами и сексуална, определења и припадност поново узимају као мерило нечијег талента, као мерна јединица за квалитете, знање и умеће.
            Сведоци смо да гомила безобразних, дрчних, полуписмених, необразованих у сваком смислу, бучних пре свега, умишљених антиталената и скрибомана, одлучује о наградама и признањима, статусним погодностима и правима, одлучује о томе шта (права) поезија јесте (или није), вреднује, жирира,  просуђује и пресуђује, гласа, бира и бива бирана и, при том, свесрдно се труди да српску књижевност (поезију), нарочито), њене традиционалне  и свевремене вредности, и буквално сахрани.  Толико о томе, овде. Ко се препознао – препознао се; ко није – нека потражи стручну помоћ, имамо, ионако, толико незапослених психијатара; ко неће да се препозна – е, баш сам о њему, таквом, говорио.“ 
И не само о њему, казује о  нама,  о стању српског духа, стању о чему  је ономад и Доманић писао,  Дис певао,  као Драинац (Песник, апаш и профет, Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац каквог ова земља чула није... ) који се делом оваплотио у неким појавама Милоша Јанковића. О томе и вечници  звезданог јата (Брана Петровић, Чуде,  Марошевић, Секулић...) све до овог песника несмирајника и његовог  Вртложника. Јер  Јанковић је стихоносник с космичком тескобом у себи који стихом расковнички  отвара тајне песме  и своје душе са запитаношћу о смислу певања у ово време деградације свега и свачега  која је све довела до ничега. И сама поезија, она официјелна, постмодернистичка као „хаотично измећарење по ђубришту артиситичких идеја“ се нашла на сопственом  ђубришту празнословља. Перпетуум мобиле  поезије је крепао. И постмодернизам који је вољом нечастивим сила бејаше  служби глобализацијске идеологије.
 И идиотије  овог времена.  Извикане величине, имена без дела, форумаши, јапајајци, штребери...су срозали углед поезије, лишили је душе, оставили без читаоца. Лаза  Лазић каже  „...има код нас  дозлабога лоших песника хваљених од критике која је себи изборила високо угледно место. Критика може да се руководи и другим мотивима, не само естетским, рецимо котеријским и политичким, или чак страначким. Има опет фаворизованих писаца који предност нису стекли својим књижевним делом, него нечим другим.“ У Летопису М. српске Бошко Томашевић пише опомињуће стихове: „Књижевне награде су сувишне великом писцу / јер пре њега тај закивак таштине / добили су штребери и неталентовани //Правог писца не можеш наградити / писање је већ награда...“ Али „Вејачи овејане суштине“ како гласи наслов књиге Предрага Чудића о лажним величинама српске поезије тону у празнословљу, копне у  темама о ничему, у поезији о поезији контаминираном вокубуларом оних чијем се духу клањају.
Зато је Милош Јанковић  својом поезијом  и те како потребан, да  вртложником разагна маглу и удахне дух песнички у чемерне истине живота и времена.
(Јер да нема ветра пауци би небо премрежили, да нема Богом даних песника поезија би била  заточена и омеђена идеолошким стегама.) Јанковић није књишки, нити пост-модернистички паразит поборник маниризма и  артистичког снобизма што рециклира европејске  лектиру, он је песник овог времена,  фантаста, Дон Кихот, Јов.  Он je полиграф   из  којег се објављују кључни песници минулих времена.  Он зна „прљаву судбину свих уклетих песника“ јер је   на свој начин  живи, али у њему живи и душа словенске болећивости што  исусовски носи песнички крст за спас Речи и Човека. Човека овог тла као инкарнације патње. Он је vox Dei,  њим самим казано Све у свему је:

Све самљи и све немљи,
све луђи, а све тиши,
све више налик земљи,
све мање од ње виши.

Све ређе иком битан,
све грђи и све гневнији,
све чешће душом ситан,
све ружнији, озверенији,

Све краће друге слушам,
све слабије себе видим,
све јачим се болом кушам,
све дуже се себе стидим.

Све даљи сваком смислу,
све туђији од себе самог,
све бих дао за реч сувислу,
којом ме мени опрашта Бог.

У четири круга, на све четири стране, у знаку симболике броја четири и крста  хуји вртложник, твори вртлог  судбинских слика натопљених  песниковим зебњама, слутњама и промишљањима о смислу живота и певања.  У њему се сплиће песи-мистичко и оптимстичко, опомињући да   „Свјет je ovaj тиран тиранину, / а камоли души благородној! / Он је  состав паклене неслоге; / У њ ратује душа с тјелом...“
М. Ј.  кроз „своје бурне и тмурне дане“ мотри и пева колико из своје душе и крви, толико и из метафизичких вирова свеколике поезије.  Његова песма сеже до би-блијских истина чију универзалност  ововремује и напевава. Певањем кореспондира и са песницима по духу и крви кроз мотое што светле  путоказно испред назива вирова  песмама. ( „Страшник“,  мото су  стихови Милана Ненадића. „Датумарник“ мото стихови Зорана Милића; „Синовник,“ стихови Ђорђа Сладоја и „Маштарник“ Мирослава Јозића).
Реч је о стваралачкој контекстури која на ширем плану потврђује мисао, приписану Борхесу, да сви песници пишу једну песму, да сви од  памтивека говоре исто.  Јанковић пише и дише своје стихове. Пише природно, следи ток мисли и  наративну линију  песме. Он  у својој крви осећа природан ток песме. Он зна да „писање не представља ништа коначно већ само импулсе: зато што је то почетак без краја, увек нови први пут, као вођење љубави или бол. Док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато  пише: да се суочи са светом док се он полако распада у ништавило.“
Отуда је он песник коме се верује, за разлику од песника и поезије на с-цени  лишене емоције, етике и естетике. Јанковић има своју  песнички мустру: повезао је живот и певање, прошло и садашње, индивидуално кроз колективно поимање и постојање. Певањем води духовни дијалог са  песничким „истомишљеницима“ прецима и савременицима. Зато је његова певанија  комплексна  и разуђеног садржајно семантичког дискурса...
Вртложник његове збирке је  оса    логосa  и естетике песме и живота. Она   кр-оз песниково  јаство ствара вртлог живе поезије.  Осијава ово време и прочишћава поезију српског језика.  Бунтовна енергија тема,  језика и духа покреће вртложник и  ствара поезију свежине. Матићем казано поезије као непрекидне свежине света. Јанковиће је песник те свежине, песник изван конвенција, трендова и  помодних  брендова, песник рима и ритма у чијем  стихотворенију дамара бунтовна енергија немирења, непристајања, енергија која снажи  поезију потврђује као извидницу свеколике  уметности.  
Јанковић је аутентични стихоносац  кадар да  комплексне теме искаже  песмом, да се вине у врхове, да се нађе у вртлогу, да се певањем ослободи стега и притисака стварности и у песми нађе уточиште.  Отуда је  ова поезија неспутане енергије и мета-поетског сјаја са метафизичким претпостaвкама и асоцијацијама што отварају суштинске сфере певања.  Сличност с његовим учитељима  је у различитости   коју Ја-нковић песничком визуром на свој начин контемплира и версификује.  Општи хаос ви-ђен кроз његову оптику опомиње  и упозорава да је општост којом је заточена српска поезије погубна, да је мало истинских песника... Јер само истински песник  може да пева из свог бивства, да на тај  начин искаже удесност уклетог песника, да га „Промена агрегатно стања“ воздигне  у  сфере  других станишта, одакле је безнађе  оно изван у самом песнику.

У мени се очај безнађем стостручи,
а жеља за опростом све ређе зајечи,
ничег да ме страху поново подучи,
никог да ме убије, или ме излечи.

Коте се ћутње под кором лобање,
корачам све брже ка рубу понора,
прелазим у течно агрегатно стање,
капљем из вена, липтим из пора.

Свакодневна мука се оличава у стиховима есенцијалних боја и бора из којих песник извештава  избрушеним стиховима  о свом (нашем) јаду и чемеру, халуцинантим сликама своје душе коју црна паучина премрежава. Он је метафора данашњег човека суоченог са безнађем,  човека  заточеног у мрежу бездушне те-хнологије, што  се обрео у урбо  вртлогу ( ждрелу), о чему на свој начин ридаше певајући песник Тадић.  Јанковић се у исповедаоници своје песме оглашава:

Није ми лако да будем ја,
мада све ређе то и покушавам,
све слабије у мени моје сија,
све брже се круним и урушавам.

Црна паучина душу премрежава,
горка су ми уста, беспослене руке,
хуји зјап у мени, мук се одроњава,
док слажем у један све своје јауке.

Затирем сам себе, душу упарчавам,
краставе авети из мене се кезе,
страхујем од себе чак и кад спавам,
живим из ината, од гнева и језе.

У песниковој „Космогонији“ се обзнањује ангажман песмом против нечастивих сила  времена,  идеологије курте и мурте, чопоризације, псеудовредновања. Они  су изван песникове риме  метафора зла и  „вечна зима“ као  и  сама Космогонија као клацкалица на којој се све њише и вага у ритму горе доле. Песникова одисеја се оваплоћује у стиховима високог темпа и температуре. Он собом изриче знане истине и констатације које  његовом певању обезбеђују семантичку димензију поетичке доследности  и жизнопевне философије. О томе стихови: У свему тражим скривено значење, / посебан смисао, друго тумачење.
Полазећи од искуства  спознаје света и   ја(ства) у том свету, у добу  раздро-бљене целовитости   Јанковић у духу своје поетике јетко изјављује:  „Не могу  да живим у складу са добом, / ако нисам свој, у складу са собом.  // Сам од себе стварно стање кријем. / Време је, изгледа, да се убијем“. Поенте  су у руху Јанковићеве  пе-сничке и животне    филозофије, рефлексије и ауто рефлексије, непредвидљивости  и интелектуалне зрелости  као и умећа да стихом  обзнани и  своју (и моју) душевну  патњу и зебњу. Она је  и у стиховима насталих из унутрашњег збивања његове душе  због одласка мајке с овога света. Изражена  Над мајчином раком  стисима   бола чија  суштина је  у поводу „песми“ и немости коју реч изражава ћутањем. Онда, када усахне говорљивост тај „језик будућих векова“ а  песник  држећи „Грумен у шаци. / За спомен мајци“  суочен са земаљским усудом занеми. И из немости се огласи песмом.
Високо се вазноси песников глас, то је глас који зна да се  искаже, да  се обрати творцу, да пријемчиво саопшти горке истине овог света и времена као свевремене. Оне  се од вавилонске пометње језика оглашавају и бистре у овом  песничком послању.
 „Синовник“ је сновник,  стихоновник и вековник сонетно исклесан  душом и животом из поимања психичког стања  егзистенцијалних вртлога, распршених илузија „мраком из туђих кошмара“, лирског јунака песника који  „усред доба стравног“ сазнање претаче у стихове, јер:

У овим се годинама храброст не стиче,
време је за попис душеспасних лажи,
своде се рачуни, измишљају приче
и стид се, све чешће, винима блажи.

Глумим мудрост, јалов као стена,
од сваке користи творећи штету,
исмејавам празне, ширећи празнину,

речима трајним колико и пена,
наизглед спокојан, у тужном свету,
давим своја кајања и слушам тишину.

Јанковић  је мајстор катрена, умешник грађења сонета од „градива животних слика“ и времена деструкције, грабежи, моралног посрнућа и деградације човека  у времену када је јагма нови кодекс, нова религија, нова есхатологија. Угледник, критичар познавалац поезије М. Јанковића С. Игњатовић пише: „У једном Милошу, у нашем случају Јанковићу, чини се да избива  више Милоша. Више (песничких) душа у једној, више  гласова у једном – право вишегласје“. То вишегласје се слива  (као што  се у реку уливају мање реке)  у хучну поезију овог и васколиког  певања. О њему, о себи Јанковић стихом каже:

Писао сам песме – све пишући исту,
написану одавно, о васкрслом Христу,
у којој се опште претвара у лично

Оно о чему се пишу читаве студије Јанковић даровито сажме у стих. Он је пе-сник потребан овом времену и поезији овог времена. Стога подсећам на речи Т. С.
Елиота из огледа Традиција и индивидуални таленат:
“Ако пратимо збркане повике новинских критичара у таласу општих понављања која их следи, чућемо велики број песничких имена; ако не тражимо целомудрено знање, већ уживање у поезији и ако упитамо за неку песму ретко ћемо је наћи“. У Јанковићевој поезији има сјајних песма, то је   поезија зрелог сазнања, окренута је човеку овог вре-мена  и свим временима.
Безвремене теме собом ововремује и   осијава   „ушанчен у безнађе“  настоји „да победи ову стварност“ и зато пева  о тој стварности  (песме). Отуд стихови: „Такмичим се с небом, са целим свемиром“.  Стих – песник – епик овог доба испевава :

Jасне само онима што су од смрти јачи
бивају поруке кроз које Господ зрачи,
и само они – које живот упорно тлачи,
једини су истински, даровити сневачи.

У сонетну стихографију уткао је, да не мутим бистрину језика ове поезије,  речју аплицирао, своју духовну биографију, немир душе, страх  од пошасти данашњег времена, стрепњу  за  човека, за песму, у  „Нади да ће песма усуд да преиначи.“ Његов „Вртложник“ је  метафора. вртложник као  песничка потреба овог времена, вртложник као Нојев потоп, вртложник као олуја која ће  разагнати маглу посмодернистичких и иних обмана, вртложник као манифест поезије  која се кроз овог песника враћа  човеку, вртложник као Вавилонска кула саздана од бројних Јанковићевих књига преко којих је примичући се Њему стигао на врх  српске поезије. Стигао кроз своју песму до спознаје, до себе. Потврда о томе је више у његовој поезији него у овом тексту. Зато Јанковићеву поезију треба  промишљено читати, гонетати, откривати  знано, суочавати се, песником речено „Са  собом. И у себи Богом“

* Из рукописне књиге: Планета Јанковић
      ______ Из пропратног писма:

Драги Бела Tу Кадрузе,
дах пролећа се осећа. У бубањској шуми јучер  чух: жуња кликће, чуј, боље биће, детлић кљуца   у крошњи старих стабала, и кртице купице земље на пропланку издигле, за неки дан ће и кукурек, јагорчевина, дрен пупи...време је да се затвара, бар за мене овај дућан илузија. Спремам се  да идем у завичај, да оживим село, да лечка помогнем српску пољопривреду...и да дописујем свој "Сеоски дневник". Гневник. Сневник... са погледом на плаветне пејзаже мојих гора вредније, како мој балтски друг рече, од стотину сати испред  ТВ екрана.
Уз најлепше жеље, Твој Мирослав из Трешњевице Мирослав Тодоровић

Нема коментара: