"Hotel Evropa"

KOMAD Siniše Kovačevića "Hotel Evropa" (u režiji pisca) premijerno će biti odigran krajem januara na sceni Beogradskog dramskog, a radnja ovog do sada neizvođenog teksta smeštena je u sedamdesete godine prošlog veka. Najavljena kao jedina komedija u piščevom bogatom opusu, predstava će, izvesno, publiku koliko nasmejati - toliko i gorko zamisliti. Ne samo nad sudbinom junaka nego i Evrope, koja se nimalo slučajno našla u nazivu pansiona i Kovačevićevog komada...

- U svim mojim dramama uvek je bilo elemenata humora: najgorča pilula lakše s proguta ako se na nju stavi šećerni namaz. Ovde ga ima dosta - kaže na početku razgovora Siniša Kovačević. - Postoje situacije u kojima tema određuje žanr komada. Ako je nešto preterano opasno ili teško, bolje je podsmehnuti mu se. Gledajući predstavu ljudi će se mnogo smejati. Tako i treba da bude. S malim ukusom gorčine, kao kod ispijanja "pelinkovca".
* Tekst je nastao davno, u drugačijim društvenim okolnostima, ali je najavio mnogo toga što nam se danas dešava?
- Komad je veoma atipičan, neobičan. U vreme kada je napisan, bio je ispred svog vremena. U njemu nema jedinstva mesta, vremena i radnje. Stvari se dešavaju simultano, sada, nekoliko minuta ranije i nekoliko meseci kasnije. U tom smislu bio je ispred svog doba, ali i u sadržajnom, takođe. Nagovestio je neke stvari kao što je, svojevremeno, moja "Poslednja ruka pred fajront" nagovestila raspad Jugoslavije.
* Šta je sve anticipirao vaš novi komad?
- On govori o hotelu u kome se skupilo osmoro ljudi različitih nacija, koji pod zajedničkim krovom treba da provedu svoje poslednje dane. Inače, bitan element ovog dela je da se određeni arhetipovi provode kroz određene dramske sisteme i situacije. Englez je onaj najtipičniji - u sakou od tvida, s polucilindrom, džepnim satom i tapetom "Big Bena" u sobi. Italijan, šta drugo, nego kapetan duge plovidbe koji se preziva Tarateljo. Holanđanin, graditelj nasipa i strastveni pecaroš... Svaka dobra "dramatis persona" mora biti neobična, motivisana, izdvojena iz mase. Mora imati svoju biologiju i biografiju. Ali, ovde toga nema. Uspeli smo da postignemo da zajednički imenitelj svih ljudi, usamljenost, kroz činjenja ili nečinjenja junaka bude toliko dramatičan, komičan ili tragičan - da njihove biografije postanu potpuno nepotrebne.

GLUMAČKA PODELA U ANSAMBLU predstave Beogradskog dramskog su članovi kuće i penzioneri ovog teatra: Slobodan Boda Ninković, Mateja Popović, Danica Ristovski, Jelena Čvorović, Nebojša Ljubišić, Boris Radmilović, Dragoslav Ilić, Dobrila Ilić, Azra Čengić, Zoran Simeonović, Zoran Đorđević i Slađana Vlajović. Scenograf je Miodrag Tabački, kostimograf Jelena Stokuća i kompozitor Kristina Kovač. - Način na koji glumci doživljavaju komad u procesu rada dobar je indikator - ističe pisac i reditelj Siniša Kovačević. - Primećujem da, i kada nemaju svoju scenu, stalno su u sali. I sjajno se zabavljaju!

* Usamljenost i otuđenje danas su izraženiji nego pre nekoliko decenija, kada je komad nastao?
- Za dobru dramu, film, roman, vreme radi i ne može da im naudi. Ništa se ne menja, nije umetnost sardina sa rokom trajanja. Vreme dešavanja u "Hotelu Evropa" je 1975. godina. Usamljenost kao bolest čovečanstva postoji od njegovog nastanka, ali je sve agresivnija. Naravno, razlikuju se samoća i usamljenost. Može se biti usamljen i u gomili. Svi pate od nje, neko se bori s manje, neko s više uspeha. U modernom vremenu lakše je boriti se s cinizmom, samoironijom, neophodnom dozom humora. Kad kažem modernom, ne mislim na vreme kompjutera i "Fejsbuka", već modernom u širem smislu: broj usamljenika, "ljudskih solitera" sve je veći kako vreme odmiče.
* Nije samo društvo sve usamljenije nego i pojedici, pogotovo u određenom životnom dobu?
- S vremenom, obruč se sve više steže: napuštaju nas rođaci, partneri, prijatelji. Neko se protiv toga "bori" depresijom, neko alkoholom. Ipak, strašno je kad u uređeni mikrokosmos Hotela "Evropa", u kome su se smestili ljudi koji dotrajavaju poslednje dane života, dođe neko trostruko mlađi od njih, ophrvan istom bolešću... Svi likovi su osobeni, ali im je zajednički imenitelj nesreća. I čitavi narodi mogu biti nesrećni. Kad kažemo za jedan narod da je nesrećan, to znači da je zbir njihovih individualnih nesreća - njihovu nesreću kolektivizovao.
* Ako je usamljenost zajednička bolest savremenog čovečanstva, kako se s njom boriti?
- Neko će postati volonter u Crvenom krstu, neko će se u sobi staračkog doma povući u duboku melanholiju, neko posegnuti za alkoholom, a neko će beg i zadovoljstvo pronaći u čitanju svih onih knjiga za koje ranije nije imao vremena! Čoveka umnogome određuje i mentalitet. Kod nas južnjak i severnjak dugačije govore i misle, pa će drugačije i samovati. Isti je slučaj sa jednim Nemcem u odnosu na Italijana.
* Ovo je i politički komad?
- Naravno da se radi i o Evropi danas, ali prvenstveno o pojedinačnim sudbinama. Pitanje je samo da li će ono što je tragično ili komično u pojedinačnoj sudbini prerasti u metaforu. Ako ne, uzalud smo radili... Možda je i bolje što "Hotel Evropa" nije igran pre 35 godina kada je nastao, možda mu tada nisam bio dorastao.

* Među vašim junacima je osam evropskih nacija, ali nema Srba. Zašto?
- Nema nijednog Srbina ili, kako se to sad odvratno kaže, nijednog "sa ovih prostora", nijednog "iz regiona". Ali, ovo jeste srpski komad. I mi smo ušli u doba u kome smo sebe lišili empatije, druženja s komšilukom, kafane. Što je vreme modernije, čovečanstvo je sve otuđenije. Danas se deca iz iste zgrade ne nalaze u ulazu da krišom podele cigaretu ili odu u bioskop po prvi poljubac, već - četuju. Pacijenti mog prijatelja, psihijatra, najčešće su mladi ljudi koji su "navučeni" na internet.
* Sa internetom, u punoj kući, nisi sam, ali si otuđen, pa i usamljen?
- Ogromna je razlika između usamljenosti i samoće. Samoća je kad si se opredelio da provedeš dve godine na nekom svetioniku ili da ostaneš poslednji stanovnik nekog sela istočne Srbije. Ne moraš biti usamljen iako si sam, kao što možeš biti usamljen i u gomili... Ako te internet spaja sa ostatkom čovečanstva, nisi usamljen, iako si sam u tišini svoje sobe, ali ako te odvaja - onda si usamljen u kakvom god da si okruženju... A o svemu tome može se govoriti sa komičkom distancom. Način obrade, a ne tema, određuje žanr. S dozom humora možeš se "obračunati" i sa smrću, pa od sahrane napraviti komediju. Baš kao što i od svadbe može nastati - tragedija... Siniša Kovačević: Postali smo tužna usamljena gomila | Kultura | Novosti.rs

....Највише предмета може да се пронађе у околини Пожаревца...

Фигура која ће се наћи на лицитацији (Фото Сајт аукцијске куће „Тајмлајн окшенс”)

Винчанска фигурина из власништва једног немачког колекционара биће понуђена на аукцији 12. фебруара, поред још две хиљаде предмета, објавила је кућа „Тајмлајн аукшенс” из Брентвуда у Великој Британији, а њена почетна цена износиоко две стотине евра.

На који начин уметнине заврше на аукцији, ако се зна да да би аукцијске куће најпре требало да предмет понуде музејима на откуп, за наш лист коментарише кустос Никола Кусовац.

Према његовим речима, музеј конкурише за новац код своје надлежне институције, а то по правилу траје неколико месеци, и аукцијске куће немају стрпљења да их сачекају да откупе понуђени предмет.

– Винчанске фигуре могу лако да се пронађу, јер је наша територија богата археолошким налазиштима. Малтене где год да ударите мотиком, појави се или новац или фигурина, а њихов даљи живот не може да се контролише. Највише предмета може да се пронађе у околини Пожаревца. Онај ко је пронашао предмет, зна ко се у том крају бави старинама. Предмет ће продати за „ситне паре”, а купац онда предмет шаље ван државе и продаје за већу цену. Из праксе знам да највише губимо на том плану – каже овај кустос.

Да фигура са британске аукције припада винчанској култури потврђује Душко Шљивар, археолог из Народног музеја, који истиче да је предмет морао да прође процену британских експерата коју су утврдили да је реч о оригиналу, да би га уврстили у аукцијски каталог.

– Винчанска култура покрива велику територију, од Босне и Херцеговине, Србије до Бугарске и Румуније, и не мора да значи да је ова фигура из Србије. Раније је из наше земље могао да се изнесе археолошки материјал, а данас то није могуће у толикој мери као осамдесетих и деведесетих година, јер је на границама оштрија контрола – каже Шљивар.

Он, такође, примећује да у последње три-четири године, они који на свом имању пронађу неки предмет, донесу га у Народни музеј, јер знају процедуру када је реч о културним добрима. Шљивар подсећа и да је упознатој кући „Кристи” пре неколико година била на аукцији винчанска фигурина, која је у Британију доспела из Белгије или Холандије.

Славиша Перић, директор Археолошког института из Београда, каже да је поменуту винчанску фигуру неко морао да прошверцује до немачког колекционара, јер легално није могла да изађе из земље.

– Србија је препуна такозваних љубитеља старина који улажу по неколико десетина хиљада евра у детекторе за злато. У Србији је регистровано удружење љубитеља старина који врше археолошка ископавања, иако по закону то могу да врше само заводи, факултети, институти и музеји. Реч је о трагачима за благом који се представљају као чувари културно-историјског наслеђа, и нелегално копају по локалитетима – истиче Перић.

На ливаду код Ћуприје, како додаје, прошле године је ушао човек на багеру, а када су стигле колеге из Завода за заштиту културе из Крагујевца, показаоје чланску карту тог удружења.

– Земљишта на којима се налазе налазишта у 90 одсто случајева су приватно власништво, и археолошка ископавања се врше уз надокнаду власницима.На ливадама које су евидентиране као културна добра требало би да постоји чувар, али ми немамо чувара ни у Винчи, а камоли на неким другим локалитетима, јер држава за то нема средства – истиче Славиша Перић.

Он наглашава да су наши локалитети веома угрожени, и као велики корак види то што је на Виминацијуму уведена 24-часовна заштита. На локалитету Дреновац код Параћина, где је ангажован, сваке године настану једна до две мање рупе као последица дивљих ископавања. Зато сматра да би Министарство културе и МУП требало да покрену јачу иницијативу, будући су казне за ове илегалне радње симболичне.

Прошле године, да подсетимо, у Народном музеју одржан је скуп на којем су представници међународних организацији (Интерпола, Међународне царинске организације, Међународног музејског већа) говорили о спречавању трговине културним добрима, с циљем унапређења заштите у овој области.

И поред тога, познато је и да се ископине из Србије, према Перићевим речима, продају у Бечу где на пијаци постоји тезга илегалнихпредмета из Србије, Румуније, Бугарске. Код наспостоје и радионице фалсификата таквих предмета и новчића. Полиција у Ћуприји је, пре неколико година, запленила десетак реплика винчанских фигурина израђених у њима.
М. Сретеновић
објављено: у Политици,16.01.2015.