ФРАГМЕНТАРИУМ I (001)
Шта ће бити са нама? Гледам у ту маглу зимску од раног јутра. Мокриња, влага. Вране јуре по небу - нешто, смрдиврану,орла кликташа? Или неку другу штеточину?Правцем исток-запад. Алуга - Међа. Зифт црн петомесечни пулин прати ме у стопу. Глад га тера. Навикао је да први излазим из куће и идем према шупи, штали, кокошарнику. И лаје, да ли зато што је прегладнео? Или што ми се радује?Да неког види живог после једне студене, кишне, децембарске невиделице? Село ч м а в а. Чури из два димњака у близини...Родбина има отровну фантазију, породица је пуна дволичности, мамлаза и упуштених ... Мит древног живовања је потиснут; и државе и државине (у Звижду кажу салаши)... Никоме не треба гледати кроз прсте, ни најрођенијима. Ни најсроднијима. Ни вршњацима, ни сродним душама. Јер кад им гледате кроз прсте, временом постану самоуверени, троми, угојени, лењи и одурни...Цена погрешног васпитања се на крају крајева никоме не исплати...Зашто - јер је висока - тако се затиру породице. Ко није за војску, није ни за цуру!... То је српска пословица из последњих миленијума... Остала је ругалица:"Тај, и тај тамо у Басара (засеок, формиран од салаша) сурутку сркуће и ку..чину дркуће..." Односило се на једног руменог средовечног инокосног сељака, који се није секирао због ствари које су његове имућније вршњаке, састављаче споменуте ругалице, подстакле да сачине двостих подругивања.Тај који је то склепао, није више на овом белом свету; завршио је у неком печком виру; зашто и како Бог једини зна! Е тај, нека му је лака земља, кроз ту ругалицу остављао је будућима и потпис иако му то не беше намера и траг о себи и својим склоностима ка онанији, у каснијем животу (који је потрошио као удовац).
Ко их се сећа више?Тог састављача ругалице, од само два стиха, у говедарском стилу, који су надживели, и сочинитеља и оног другог, чији је салаш прогутала букова прашума?
После непуних четврт века и коју годиницу више...ко их се сећа? Можда ни најближа својта, они што су наследили имовину и првог и другог!
*
Запамтио сам на стотине физиономија из нашег места и околине, које су временом други заборавили. Па и својта. Али није мали број ни оних које сам сасвим заборавио. Али тај мој заборав је био посебан облик памћења, лавиринт без краја, у којем су сачуване приче и причице; силуете у неком искривљеном огледалу потомака, у инату, и отпору. Песме ругалице, као да су урезане срмом у везове и несигурно памћење; подсећање је водич...
Многи нису ушли у мит, не, већ у потпуни или делимични заборав. Читаве војске; легиони силуета, вилин-коњица, паунова и пауница, непрегледна јата голубова... Великаши и одрпанци, дрипци и краве музаре, убице, лажови од памтивека, поводљивци, коњокрадице, аминаши, шпијуни - армуникаши, бакарни бандаши, подрепаши, јефтино купљени доушници, продане душе и мандарински накот, милиони и милиони омамљених мрава и црва...
Наша мајка је била усмена књига без краја, наш отац исто, и више. Није преносио само на нас, његово директно потомство, и искуство, већ је и на друге преносио проверљиве и поверљиве ствари, које треба памтити;утувити; бавећи се у годинама које су појели скакавци, како записа један од писаца титоизма, политички затвореник, надриписарством, тј. спашавајући народ Доњег и Горњег Звижда од НАМЕТА белосветских богоубица, оне сироте, упропаштене победом "нових окупатора" (1944. и даље), у потаји, ризикујући апс, ризикујући уништење породице, етикетиран као "Дрвени адвокат", често је добијао оне позиве из локалне удбе да се јави тад и тад у толико и толико, по чл. том и том. Где су му на свој начин претили... Тиме је у његовом преосталом животу много тога било предодређено. Али и његовим најближима, целој породици...
Уторак 10. 12. 24. (пре подне)
PS
Дописујући се последњих десетак година са многима (сарадницима "Заветина", и потенцијалним, будућим) имао сам прилику да читам саблажњиве "бљувотине" разних умишљених ликова, од универзитетских професора до оних амбициозних гордих будалетина, које нисам сачувао, а можда је требало? Нисам их сачувао јер су ми у неколико наврата хаковали поштанско сандуче, наводни хакери из Јужноафричке уније, Панчева и још једног града у Војводини - како ме је са жаљењем обавестио GOOGL.После увођења ванредних превентивних "мера" због лудила Баба Куроне, приметио сам у годинама које су уследиле, како су се сви ти, о којима сам овде шкрто набацао препознатљиву цртицу, повукли, сви, у мишије рупе, не само овде у Срб., него и много шире (у Америци, Канади, Немачкој, Шведској, Шпанији...). Хвала Свевишњем, дошло је време да одахнем и да више не одговарам тим књижевним и другимн замлатама, лажним потомцима говедарске литературе и следбеницима Ћопаве Лисице... Тим бедницима који су последњих деценија направили "сјајне каријере" захваљујући својим лактовима који су се усијали и цакле се као стакло опране винске чаше!
У суштини, то је читава једна бедна галерија која ће бити затрпана одронима земље која их је родила и лавином снега бесконачног времена...Ма колико се чинили различити, лепи или ружнији од непоменика и изрода, издајника и накарада, сви су слични једни другима као јаје јајету. И сви су мућци, хвала Богу! Амин.
