СА амбицијом да прикаже најобимнији програм до сада - 84 филма у осам селекција, међу којима су остварења са највећим светским наградама, 21. Фестивал ауторског филма са истим критеријумима изабрао је и чланове жирија. О најбољем филму у Главном такмичарском програму и добитнику Гран прија "Александар Саша Петровић" одлучиваће Раша Салти, директорка програма фестивала у Торонту, Огњен Свиличић, редитељ из Хрватске, и Павле Вучковић, наш млади редитељ чији су филмови награђивани и приказивани у Кану. Како у разговору за "Новости" истиче Раша Салти, њој је веома драго што је у Београду, у Србији. Нашу кинематографију познаје, како каже, пре свега по остварењима из периода "црног таласа", радовима Желимира Жилника, а пре него што је стигла на ФАФ "изучила" је дела Саше Петровића...
- Знам да су тада филмови из ваше земље добијали награде на фестивалима као што су Берлин, Венеција, Кан, да је та кинематографија у том тренутку била и једна од водећих у овом делу Европе - каже Раша Салти, која је и селекторка за афричку и блискоисточну кинематографију.
* Каква је сада позиција ауторског филма у свету?
- Постоји општа криза у приказивању и дистрибуирању филмова, а с друге стране, њихово продуцирање постало је много интелигентније, демистификованије и, на неки начин, више изненађујуће. Диструбуција то не прати истим темпом, проблем је у томе како ауторски филмови долазе до људи, а тренутна ситуација показује да је можда једини начин да се они гледају на фестивалима. Готово у свакој земљи данас постоји бар један фестивал уметничког филма и бар један до два арт биоскопа. Али, да би ови биоскопи преживели неопходна је стална финансијска помоћ. Аргентински и марокански филмови, примера ради, не могу више да стигну на фестивале у Београду или у Минхену, Љубљани..., као што су долазили 60-их и 70-их година 20. века. Ако, дакле хоћете да оцените вредност уметничког филма, морате пре свега да схватите ново време које је дигитализација потпуно "демократизовала". У целом свету, људи који нису могли ни да сањају да праве филмове, данас то могу да раде с лакоћом, и да снимају све што желе. А стварање уметничког филма је фантастичан начин да се критички прикаже и једноставан живот, и све оно што човек интимно, друштвено и политички преживљава. Али, такав филм се не дистрибуира и приступ таквом филму је јако компликован.
РЕТРОСПЕКТИВА БОРЕ ДРАШКОВИЋАУ МУЗЕЈУ Кинотеке у Косовској улици, под насловом "Пространства и орахове љуске побуњеног човека", у уторак, 1. новембра почиње рестроспектива коју Фестивал ауторског филма приређује филмском аутору Бори Драшковићу. У избору који је направио Срђан Вучинић, уметнички директор ФАФ, видећемо документарац "Парадокс о шаху", путописни филм "Недеља по подне на Гренланду", култна играна остварења овог редитеља из периода "црног таласа" - "Хороскоп" и "Нокаут", ТВ серију из 1979. "Дувански пут", као и филмове "Живот је леп" и "Вуковар - једна прича". Драшковићева ретроспектива траје до петка, 5. новембра.
* Значи ли и да је судбина критичког филма данас неизвесна и песимистична?
- Нисам песимиста, мислим да ће садашњи начин дистрибуирања филмова или потпуно колабирати, па ће морати да се ствара неки нови систем, или ће дистрибуција научити да се прилагоди и да стварно почне да приказује филмове на прави начин. Они који се баве ауторским филмом треба да схвате да је публика која би желела и могла да гледа такве филмове далеко многобројнија, него што се то нама реално чини. Недавно је, рецимо, приказивање Пазолинијевих филмова на интернету и ДВД окупило огромну публику, иако су се ти филмови истовремено приказивали и у италијанским биоскопима.
* Кога видите као публику тих прича о нашој стварности, ако знамо да су људи планетарно "хипнотисани" празним, комерцијалним садржајима?
- Људи су много интелигентнији и промишљенији, него што друштво, политичари и власници моћи који стварају нашу стварност то хоће да покажу. Мислим и да они који стварају ауторски филм на неки начин потцењују интелигенцију гледалаца - најважнију лекцију научила сам док сам била у кампу за избеглице у Палестини, мислила сам да ти људи желе да гледају палестинске филмове и неке лаганије приче, што није било тачно. Хтели су филмове из других делова света, и то оне који приказују стварне људске приче. Мислим да та шовинистичка идеологија "затвореног" ума много боље ради уколико људи немају приступ биоскопу и филмовима. У арапском свету, рецимо, постоји директна пропорција између тога колико се биоскопа затвара, и колико се нових џамија отвара.
