Кућа пуна књига / Мирослав Тодоровић

Инсталација на зиду пушнице

Мирослављева инстаалација на зиду пушнице

МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ

На дашчани зид пушнице коју је отац саградио за сушење меса поставио сам изложбу. После очеве смрти и  oна је занемела, заборавила све мирисе, утонула у тишину.
На  зиду празна флаша од апатинског пива, празна  флaша од вискија Балантајн, на средини већ поцрнелих дасака гоблен Мона Лиза  у  позлаћеном раму. На  зид од већ поцрнелих букових  дасака прикуцао 
сам и себе:   моје књиге песама „Земаљско и небеско“ и „Потоња верзија“. Пробио сам ексером књиге као што су Исуса на крсту разапели.
Лети наслањам на зид,  да се одморе, косу, виле,  грабуље, мотику… Окачио сам и брус за оштрење косе, два грабова штапа  туна прислонио. Придодао овог пролећа  и штап од крушковог мадљара. Композиција налик на песму која ми је у видном пољу док седим за столом под смреком. Песма без речи са цвркутом птица. И грактањем гаврана.
Посматра стари Љубе моју изложбу.
Чуди се, пита: – А  женска? Шта ти је ? Мисли, на Мона Лизу.
Одмахнем руком. Осмехнем се.
Осмехне се и он.  Намигне.
– Лепа је, каже, ако.  Али не треба да је свуда качиш.
Прође зима, однесоше мразеви Мона Лизу, осташе само књиге на брвнима. Да бледе и тамне. Још их држе  већ зарђали ексери.
И штапови висе. Чекају.
На мој сто слеће сеница. Ветар хуји понад брда.  У јесењој  тишини док се све смирује ја  у мојој инсталацији видим   како се  и  живот  у виру мисли
и јесењих боја стишава. Шапуће, шушти у сувој трави…

Јесен , 2013.

ПЕСНИЦИ

Признати ваља: сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном  равни  смо са њима 
У мржњи према другим песницима.
Гете

Песници А. и М. су пријатељи. Објавили су бројне књиге, прибрали све награде. Само је песник А. искорачио више, постао је академик. М. не завиди, поноси се својом пријатељем, каже. Није било места за обојицу, доћи ће и на њега ред.
На седници Управног одбора спроводи се гласање ко ће ићи у далеку земљу на студијски боравак. Месец дана, све плаћено, организовано. Милина, а ту је и онај осећај важности.
После гласања А. и М. седе у кавани, ишчекују.
Заокружио си ме, пита А.
Јесам, каже М. А није, прекрижио он пријатеља, путачу преко имена његовог турио.
Сигурно си и ти моје именце заокружио. Кругом, омчицом.
А, кога би? Па ми смо од почетка на истом путу. Браћа.  Треба да се држимо.
Наздрављају.
Песник М. заборавља да је А. био у власти, да зна и шта се, како је казивао, шта се иза брда ваља.
 Листић који је он прекрижио заменио је члан комисије којег је А. убедио да тако поступи. Требаће му, он је песник у успону. А када он  А. као академик препоручи тако се и одлучи.
Отпутовао А. Стиже разгледница из далеке земље. Из Јапана.
М. је свима показује. Ето, пријатељ ме се сетио тамо, па ја сам му  својим гласом омогућио да отпутује.
И, ја такође. И мени је послао разгледницу, каже  му  члан комисије.
Затим, наздрављају.

КУЋА ПУНА КЊИГА

Повратник преко огласа купи кућу у бањи. Цена повољна, продају је наследници. Журе се, кућа их је завадила. Сваком мало оно што припада. Кажу да их ствари не интересују, може с њима да чини шта му је драго.
Дођем, видим чудо. Собе  пуне књига.  Од пода до плафона. Ту годинама живео, веле неки чича, писао књиге. Сви су га знали. Замишљен шетао је бањским стазама,  затим се повлачио у кућу, писао. Писао, писао…Познат писац, награђиван, био у лектири. Сетим се да сам и ја читао његове романе. Тада сам мислио да су писци богови. Гледам лепе књиге, све је ту сложено. Издвојене с посветама. Једном недељно је долазила жена да чисти, само је стари  писац сам  брисао књиге. Није  дозвољавао да их узима. Благо, казивао је, ово је благо.
Шта ја  да радим с књигама? Зовем, кажу, нас то не занима. Распитујем се, нудим, причам. Неће библиотека, ко ће то да заводи, неће ни  црква. Ама, људи, то је чувени писац, књиге су вредне. Одмахују руком, чуде се. Хајде, да видим у школама. Лето, нигде никога. А, ни они, кажу,  неће. Почеше са мном да збијају шегу. Изгубих тако месец дана. Стиже жена, да полуди. Оставила свој посао, бави се трговином. Пита, јесам ли излапио? Знам ли где се налазим. Није ово Шведска. Ово је Србија. И  киптећи позва отпад. Истог поподнева испразнише кућу. Стари папир, на кило, ни трошкове превоза, чишћења.
Мајстори за кратко време преуредише кућу.  Писца, књиге нико више и не помену. Понекад ја испричам како је ова кућа била пуна књига, како је у њој живео и стварао велики писац. Требало је да буде музеј.  После чујем да су у Херцег Новом кућу Иве Андрића претворили у ресторан. Пре неки дан добих дарак песму о томе коју је срочио Мирослав Тодоровић. Ето, после свега само прича и ми у тој причи остајемо заборављени. Песму прочитај, а када будеш у Херцег Новом сврати и попи пиће у  кући  Иве Андрића.

Бања, 10. септ. 2011.

РАЗВЕДРАВАЊЕ ДУШЕ
За  Душана Стојковића

Љубитељ поезије  лекар А., и сам у власти младалачке заблуде да поезија помаже,  да осваја, писаше  негда стихове. Објављивао је  у  часописима, сећао се незаборавних дружења и радости славе када би му се име појавило у новинама. Прођоше године,  некдашњи песник сада љубитељ поезије, ни сам више  не зна када и зашто поче да скупља награђене песничке књиге. Али до песничких збирки је тешко долазио. У књижарама су га зачуђено гледали. Не држимо више  песничке збирке, казивали су. Ни у престоници није било боље. Погледајте у антикварницама, упућивали су га. Није одустајао, љубитељ поезије, лекар А.,  из Н.
Напише писмо издавачу збирке о којој је у новинама изашао текст да је награђена угледном наградом,  Змајевом, Попином…Нема одговора. Писмо стигло, повратница потписана. Залуд, као да је писао  у недођију.
Сви су знали за његов хоби који је више био невоља неголи радост. Али то није био само хоби.  Поезија лечи, казивао је. Читање поезије разведрава душу. Човек се од свега најбоље спашава поезијом.  У развијеним земљама, у психијатријским клиникама, један од видова терапије је читање поезије. У својој соби је држао  урамљен запис:
„Научници са Универзитета  Бристол испитивали су неколико месеци мушкарце и жене различитог друштвеног положаја и образовања како на њих утиче поезија. Свакодневно су им  давали да читају по неколико песама, а резултате испитивања објавили су у часопису Бритиш медикал џорнал. Они показују да поезија има  благотворно дејство на цео организам, посебно утиче на смањење главобоље и спречавање несанице. Уз то су закључили да поезија помаже и да се људи лакше суоче и изборе са невољама у браку и да лакше савладају неспоразуме са децом и са собом.“  „Потоња верзија“  Мирослава Тодоровића  је најбоља потврда ове тезе.
Ово је додао уз новински текст јер је ту књигу читао, песму по песму, као да је узимао лек. Песма на дан. Када би се нашао у завичају волео је да чита поезију у рано јутро и да притом мотри излазак сунца. Нема ништа свечанијег од изласка сунца, мислио је. Своје познанике је делио на оне који читају и који не читају. Говорио је да су много  бољи, племенитији, друкчије изгледају они што се друже са књигом. Имају потпунији живот, јер „Поезија је она фина честица у нама која шири,  разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери“. Овај натпис је држао у ординацији.  Пацијенту који би, док му је мерио притисак, натпис привукао пажњу поклањао књигу. И стварао је нове љубитеље поезије, друштво. У свесци је имао на стотине мисли о књизи, поезији, уметности уопште. Многе је знао напамет. Истицао: „Уколико знамо да изразимо нашу тугу свим својим људским срцем, поезија ће нам увек помоћи да живимо колико год били изгубљени у горким вртлозима света“:
Знао је, читао да  награде нису мерило вредности,  да се тргује, лобира, да  се награђују међусобно уредници, да не постоје критеријуми како да се измери поезија, опомињао се  речи песника Петровића како  „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да дају награду оном ко утврди праве критеријуме за вредновање књижевног дела“, али, ипак је прибирао награђене песничке књиге. Имао је на уму мисао да се у књижевничком и уметничком свету виде се само генији. Остали нису ништа друго до гомила сиротих шепртља и бедних лудака. Записао је ту реченицу из књиге „Туђинац“ и себи пребацивао како има колекцију шепртља. Поготову када критичари, по ко зна чијем налогу, почеше да на сва звона пишу о посмодернистима. Ипак је настављао да прибира  песничке збирке. Али, са све мање жара.
Радост му приреди изненадни поклон од локалног песника Г. Дарива му књигу „Једино шума“. Истина књига беше посвећена песнику Г. „мало лирских страна / на радост читања“. Хајде, да  и он  осети ту радост читања.  Књига високо вреднована, бројни критичари су је издвојили из мноштва збирки.Добила награду с именом великог писца чије дело  је као хлебно зрно потребно свакој генерацији. Из  више стотина  књига  је излучена, дакле, ту мора да  има и  поезије.
Читао је полако, удисао стихове, задржавао, медитирао. Није га бунило што није разумео песникову мисао, идеју, јер,  знао је  да свако чита на свој начин, да постоји и  радост дела ако се оно може прочитати на нов начин, прочитано ће му се јавити, призвати да се поново врати песми коју је прочитао. Песма се чита  и када се књига склопи, она у читаочевој души ради, живи. И тако све до стихова  „Свет постоји да би љуљашке / рђале на киши“. И све се распрсну као мехур сапунице. Зар је ово поезија, поента песме у којој нема ничег осим  збрда – набацаних речи. И те речи у песми једна другој окренуле леђа. Ако је ово најбоља књига, какве ли су тек остале? А можда се песник наругао критичарима, читаоца ионако  више нема. На књижевне вечери ретко ко  и долази. Док се служило пиће  тако и тако, сада никако, ни песници више не иду да чују шта други песници пишу.  У овој књизи песник се, ако је уопште песник,  руга. С тим  мислима лекар  љубитељ поезије, баци даровану књигу. На чуђење супруге која га  је прекоревала што скупља  те песничке збирке које се пуне прашином, а њој се чуде,   колекцију је за кратко време ликвидирао.Ликвидирао, баш тако је казао свом знанцу локалном песнику  Г. који га је поклоном излечио од зависности колекционирања песничких збирки.
Нисам локални, бранио се песник Г. Песник је песник ма где био. Истински је  онај који живи поезију, а записује,  не када он може већ, када песма то хоће. И томе је песма највећа плата, не тражи преко хлеба погачу. Поезија разведрава душу ускоро ће се читаоци вратити, схватиће да живот без поезије нема смисла. Видиш да су људи без поезије људи без душе.

10. септ. 2011.

ПОЕЗИЈА НА БУВЉАКУ

На бувљаку испод зидина  нишке тврђаве, на шаторском крилу,  видех и своју збирку „Потоња верзија“. До ње Бодлер „Цвеће зла“, Ћулафић, „Упорност траве“, Александар Ристовић, Кант, Зоран Милић…
-Имаш ли нешто што се зове  Фауст? – пита постарији  човек црнпурастог Циганчића.
– Нема, каже, ово што ја имам је најбоље. Ево, ово.
Држи у руци кабасту књигу бившег политичара Тихомира Јовића. Памтим га када је са скупштинске говорнице казао: Влас, мас. Само по томе, а био је Председник председништва ове несрећне Сербије.
Спарно је, једва се дише. (Бувљак, жаморно гробље, пуно живота, каже песник Крстановић)
Поезија на бувљаку.
„Боље песник на бувљаку, него бувљак у песнику“, тако је пре неколико година коментарисао моју причицу с бувљака Томислав Мијовић.

2002.

ЛАУРЕАТ

Обрадова песника Д.  вест да су чланови Жирија  за доделу важне књижевне награде његови пријатељи. Само му је ова, у колекцији награда, недостајала.
Чекај, па ти немаш у овој години књигу, опоменуше га. Подсетише.
Д. се насмеја наздрављајући. Па, написаћу је, штампаћу  колико треба. Имам идеју и како.
Имам жири, шта ми још треба, за књигу ћу лако.
И би књига.
Поклопише је наградом, ни до једне књижаре не стиже.
Које књижаре?  – пита критичар на гласу – и  књижаре је однело ово  време.
Али, песници се не предају.
Певају.

ЛАУРЕАТ, 2.

Он  је на врху,  величина оверена короном награда, повеља, диплома, колекција какву мало ко има (Читав кофер, нема где да их више ставља, казивао је).
Пропутовао је свет, позивао и био позиван, дочекивао и био дочекиван као први.
Сада је у мировини са националном пензијом. И даље скупља награде. Постао је зависник. Награде га, вели, одржавају. Кураже.
Зове Г. распитује се за Награду . А Г. је у  жирију као представник вароши која награду додељује.
Награда му, вели, не треба. Потребна су  му паре. Г. зачуђен одговара питајући: – Па, теби паре, нису проблем. Помисли, шта тек  да кажем ја, живим у оскудици. Пензијица све мања. Из дана у дан топе  је цене. А писце из унутрашњости више нико нигде и не позива. Нити помиње.
Нису каже, али ја имам обавезе према мојима. Ова ситуација никоме довољно. Сад сређујем  стан, треба да летим у  Јапан, а Министарство није дало паре, морам о свом трошку, треба да платим, треба…И не бих те звао, али данас, када је све трговина, ово је једини начин. Зваћу и М. стари смо знанци, задужио сам га, време је да врати дуг.
Али Г. није више у Жирију. У Жирију је његов пријатељ.
Он је твој задатак. У, реду, Г. прихвата…Писац на врху шаље књиге, богоради, зове, не одустаје…

И добио је награду.  Сада иде даље. Треба му за сина. Треба, треба… Није му до награде, има све, али пара никада доста.

ЗАДРУГА

Коначно после вишегодишњег чекања  изађе и моја књига „Црно у боји“. Издавач: Српска књижевна задруга, 1994. Није мала ствар, мислим, вредело је  чекати. Надати се.
Да ли још пишеш или си се коначно уозбиљио? – пита ме Пињо  на Дивљаци.
Ја наручујем пиће, хвалим се  како ми је изашла књига у Београду. Издавач: Српска књижевна задруга.
Он се чуди. Одмахује.  Каже, ниси моро због тога у Београд. Па наша задруга је на гласу.
Има и овде, Мире, задруга.

ЧОВЕК ИЛИ ПИСАЦ

Какав си ти  то човек? – пита Адам Миљурка.
Нисам ја човек, већ писац, каже Миљурко.

27 јун 2011.  у 11h уђосмо  на Косово.

ТАЧКА

Коначно је завршио животопис. Иза брда речи ставља тачку. Запањен гледа како тачка оживљава и расте, плави рукопис, испуњава собу и све унаоколо.
И Он се, ни сам не знајући како , нађе у мраку у коме се ни прст пред оком не могаше видети.

_____________  Из пропратног писма:

Драги Бела Тукадрузе,
уместо писма ево и прозе за васељенска „Сазвежђа“. Као што видиш нема спаса од ових илузија.
Уз поздрав, Мирослав из Трешњевице, сада у нишком (зимском) резервату, брлогу…