Тачно, знам да је то могуће - бити усамљен и срећан, али... само донекле! -
Али коме и зашто то да доказујем, показујем?
Током последње три године остарео сам од те тзв. "срећне усамљености", чак поружнео, постао налик на кумрију, ту птицу која кад остане без парњака, не покушава да пронађе новог.
Еј, значи да сам и сам помало та чудна и тиха птица наших вртова, башта, воћњака...
....
Боље да поново читам Сиорана. Или да потражим роман једног данског писца, Јакобзена ("Госпођа Марија Грубе"). Или да завршим коректуре моје најновије књиге...
Нема коментара:
Постави коментар