То су слике са пута из Београда преко Републике Српске и Хрватске, лета 2018. Преко Славонског Брода, и даље, до Сплита. Дуг пут фордом, који је њен син машински инжињер и потомак, поред осталог, грофа фон Бездека (Ашкеназа или Сефарда, или можда Хазара?), прегледао, осигурао као да ћемо путовати од Кируне, или Штокхолма, до крајњег југа Африке. Бацио се на ујака, капетана дунавске пловидбе, више него на деду по мајци команданта једне српске варошице на Дунаву (1916 - 1918). Само су на Балкану могуће такве расне мешавине и ситуације, помишљао сам; док смо савлађивали Босну ровашену ратним окршајима при крају 20. века. видели смо потписе тога грађанског рата; страхоту опустошења и развалина. Видели смо бразготине минулог рата на Ливањском пољу, и много тога.
Штета да све то нисам видео крајем деведесетих!
Али више ми се намеће ова слика са обале Северног мора, где смо с времена на време одлазили из Хиллареда...
(...)
То је морска трава на обали, тамо у Шведској; иза је Северно море - у том правцу залази Сунце, тамо је Атлантик и недогледни океан...
Капуљачу сам носио због ветра... Заволео сам ту обалу, и Северног анђела који ме је довео дотле да подели ту неописиву лепоту од које човек занеми, од тог стења и тих трава и шкољки које море доноси, а плима га избацује на обалу која је пуна омањих лагуна, и где се јасно чује одјек крикова морских птица. Од боја и раскоши. У том граду на обали њеном су сину пре него што је докторирао нудили директорско место у нуклеарки која је у тој области обезбеђивала струју. Момак је одбио, с правом; то је био град у коме су провели прве године после пада Берлинског зида и преласка у Шведску; добро су га упознали, али прешли да живе даље, источније, више од стотинак километара уз реку Етран, ближе прелепом граду шведске краљице Урлике...Швеђани су искористили прилику да учлањивањем у ЕУ добију знатна средства и унапреде своју земљу, поред осталог, пољопривреду своје земље; чинило ми се да Шведска има толико коња колико ми са југа не можемо ни замислити. Бог је даровао Шведску и хиљадама језера, све лепшим од лепшега, лабудовима и прекрасним четинарским шумама, скоро зачараним, али које су проређивали, крчили неким убрзаним темпом...
Заборавио сам одлазак на Северни пол, минулих година; почео сам заборављати и многе друге ствари. Нисам имао срећу да доживимо сензације поларне светлости и врискове душа покојника које долазе на сабиралиште на небесима изнад Шведске...
Штокхолм је зидан и дограђиван за време Другог светског рата. Њима је рат био користан, пошто је Хитлеровцима било потребно њихово гвожђе и челик... Штокхолм сам први пут видео, ту северну Венецију, за време зиме 2016/2017. Нисам био сасвим приправан за све те ствари на тим путовањима, али сам некако издржао све те брегове затрпане снегом, и све те стене завејане густом, вејавицом, и уживао у блештавој белини снега. Нисам могао тако брзо и тако лако да прерадим све те силне утиске... Нити сам могао у свему да следим Северног анђела, који је планирао да постане пилот и лети изнад пучине залеђених водених маса до места које је означено на картама као место Северног пола (на неких 700 км од копна)...
Није нам било суђено да и то доживимо....
Добро је да смо имали уз себе телефоне и лаптопове; и тако сачували на хиљаде фотографија...
Шта са свим тим сликама?Зашто раније не видех Шведску?...
Човек треба да путује чешће и даље, све даље...
Иза бреза у ноћи, понекад затутње копита ирваса; куће су дашчаре, које граде вешти мајстори. Свашта знају. Није требало да се враћамо на југ, помишљао сам понекад, почетком марта 2020. Дошли смо мечки на рупу; добро је да сам уз себе имао тада ту добру душу, коју судбина и живот нису штедели. Путовали смо фордом којим смо превалили на стотине хиљада километара; обично се у Немачкој задржавајући у једном хотелу који је био ушушкан у оквиру сачуване средњевековне тврђаве у Баварској. Требало је да наредне године обиђемо Бајрот, и Алпе, али су околности и светска политика то омеле, раздвојили нас... И даље не вреди да причам. Чему?То није за причу.
То што се дешавало било је много горе него што смо могли слутити. Светски хохшатплаери су сањали да нас потребе као мишеве, мишомором, или отровом са неба, оним пругама које су правили авиони трујући природу и популацију.
Увођењем цензуре, ограничења, маски, ванредних стања, јебених боцки. Све оно што је било пре тога, све те слике, и сва та чуда света и северног неба и шума четинарских, сви планови наши, света, падали су у воду пред катастрофом надолазећом...
(Уочи мог 74. рођендана)...
Нема коментара:
Постави коментар