друкчија незнана (Србија)

друкчија незнана (Србија)
НЕЧИСТА СРБИЈА:трауматско искуство (титоизам)

Translate

Мистериозна планета

Мистериозна планета
Из сваштара и Златног Расуденца и митова једног племена које су обрстеле козе и онај чије се име не спомиње

Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА

СРПСКА ФАБРИКА ИЛУЗИЈА

субота, 14. децембар 2024.

Има их разних...

 Има их разних, назови песника.

Оних који су почели рано, у пеленгаћама.

Оних који су, чини се, започели касно.

Оних које много хвале, и на језику на којим пише и на тридесетак других, страних. А који не користи више од пет стотина речи, до 777.

Има их и који пишу срамотне песме и склоних вицевима, безобразним, наравно, и читају их у четири ока, поготово ако су мали људи, лактароши, промашени, умишљени; и које потврди заборав, мотика, и наследници који тим шкрабањима потпаљују ватру првих четрдесет дана по упокојењу.

Понеке сам упознао.

Саблазнио се. Ниједног од тих разних нисам сместио у неку од антологија које сам састављао, већ  у ону корпу за отпад крај мог писаћег стола коју полако пуним и одлажем у црне вреће.

Ма има их на стотине подврста, поготову код бројно малих народа.

Неки глуме песнике, озбиљне професоре, самоуверене пензионере, и уместо зрна савести и храбрости нуде џаба своје песничке брошуре штампане веома луксузно код наводно озбиљних издавача.

Има их разних који су залутали у поезију, у време кад је царовала идиотска идеологија да ће СВИ ЈЕДНОМ ПИСАТИ ПОЕЗИЈУ...

Срање у боји, бижутерија, прежвакавање општих места, лирика мишијих рупа, работа глупа, што се понавља после Хомера из века у век, где праве поезије нема ни за лек!

Фолиранти разних фела, скрибенти и цитатори бедни, плагијатори, гладијатори бирократске литературе - примамите их на брдо изнад мора и стрпајте их у велиииикоо буре, и погурајте у модру дубину понора славољубља. Што даље од оних ретких, деце, наивних, писмених и неписмених, гуслара, и извиканих наметнутих судаца - "ауторитета", министара без портфеља, српских волова и сумљивих полова, и мог стола!

Правих песника нема ни да се поброје помоћу прстију десне и леве руке човека, јер Бог не дарује таленат и дарове сваки дан, сваки час, сваке године!Већ понекад, понегде, никне из жира храста лужњака у осамсто година неки народни песник, слеп, ружан или леп, баш тамо где га нико не очекује и где му се не нада...

(13. децембар 2024)

 




14.12.2024. 09.00

Ноћас је студен обрстела лишће са трешања, вишања,крушака, џезвалија, шљива, кестена, јабука, виноградарских прасака, лоза, не и ружа у Другој авлији.Доручковали. Ватру потпалио на жару од јуче. Чај од сушених дивљих јабука и матичњака.Пулин воли паленту са млеком. Храст лужњак има пар неопалих листова. Средина децембра је очерупала и гране врбе у суседној градини. Није било слане; зелени се травица уз узорани део суседне градине. Искључио сам мобилни. Неколико пута у току ноћи будио се због студени...


 

Овако нешто бисмо могли и сами током пролећа и лета започети и завршити, ако Бог да, како кажу наши стари...

 

уторак, 10. децембар 2024.

КРИТИКА, ПРАВА, ДЕЛОТВОРНА

 ФРАГМЕНТАРИУМ I (001)

Шта ће бити са нама? Гледам у ту маглу зимску од раног јутра. Мокриња, влага. Вране јуре по небу - нешто, смрдиврану,орла кликташа? Или неку другу штеточину?Правцем исток-запад. Алуга - Међа.  Зифт црн петомесечни пулин прати ме у стопу. Глад га тера. Навикао је да први излазим из куће и идем према шупи, штали, кокошарнику. И лаје, да ли  зато што је прегладнео? Или што ми се радује?Да неког види живог после једне студене, кишне, децембарске невиделице?  Село ч м а в а. Чури из два димњака у близини...Родбина има отровну фантазију, породица је пуна дволичности, мамлаза и упуштених ... Мит древног живовања је потиснут; и државе и државине (у Звижду кажу салаши)... Никоме не треба гледати кроз прсте, ни најрођенијима. Ни најсроднијима. Ни вршњацима, ни сродним душама.  Јер кад им гледате кроз прсте, временом постану самоуверени, троми, угојени, лењи и одурни...Цена погрешног васпитања се на крају крајева никоме не исплати...Зашто - јер је висока - тако се затиру породице. Ко није за војску, није ни за цуру!...  То је српска пословица из последњих миленијума... Остала је ругалица:"Тај, и тај тамо у Басара (засеок, формиран од салаша) сурутку сркуће и ку..чину дркуће..." Односило се на једног руменог средовечног инокосног сељака, који се није секирао због ствари које су његове имућније вршњаке, састављаче споменуте ругалице, подстакле да сачине двостих подругивања.Тај који је то склепао, није више на овом белом свету; завршио је у неком печком виру; зашто и како Бог  једини зна! Е тај, нека му је лака земља, кроз ту ругалицу остављао је будућима и потпис иако му то не беше намера и траг о себи и својим склоностима ка онанији, у каснијем животу (који је потрошио као удовац).
Ко их се сећа више?Тог састављача ругалице, од само два стиха, у говедарском стилу, који су надживели, и сочинитеља и оног другог, чији је салаш прогутала букова прашума?

После непуних четврт века и коју годиницу више...ко их се сећа? Можда ни најближа својта, они што су наследили имовину и првог и другог!

*

Запамтио сам на стотине физиономија из нашег места и околине, које су временом други заборавили. Па и својта. Али није мали број ни оних које сам сасвим заборавио. Али тај мој заборав је био посебан облик памћења, лавиринт без краја, у којем су сачуване приче и причице; силуете  у неком искривљеном огледалу потомака, у инату, и отпору. Песме ругалице, као да су урезане срмом у везове и несигурно памћење; подсећање је водич...

Многи нису ушли у мит, не, већ у потпуни или делимични заборав. Читаве војске; легиони силуета, вилин-коњица, паунова и пауница, непрегледна јата голубова... Великаши и одрпанци, дрипци и краве музаре, убице, лажови од памтивека, поводљивци, коњокрадице, аминаши, шпијуни - армуникаши, бакарни бандаши, подрепаши, јефтино купљени доушници, продане душе и мандарински накот, милиони и милиони омамљених мрава и црва...

Наша мајка је била усмена књига без краја, наш отац исто, и више. Није преносио само на нас, његово директно потомство, и искуство, већ је и на друге преносио проверљиве и поверљиве ствари, које треба памтити;утувити; бавећи се у годинама које су појели скакавци, како записа један од писаца титоизма, политички затвореник, надриписарством, тј. спашавајући народ Доњег и Горњег Звижда од НАМЕТА белосветских богоубица, оне сироте, упропаштене победом "нових окупатора" (1944. и даље), у потаји, ризикујући апс, ризикујући уништење породице, етикетиран као "Дрвени адвокат", често је добијао оне позиве из локалне удбе да се јави тад и тад у толико и толико, по чл. том и том. Где су му на свој начин претили... Тиме је у његовом преосталом животу много тога било предодређено. Али и  његовим најближима, целој породици...

Уторак 10. 12. 24. (пре подне)


PS

Дописујући се последњих десетак година са многима (сарадницима "Заветина", и потенцијалним, будућим) имао сам прилику да читам саблажњиве "бљувотине" разних умишљених ликова, од универзитетских професора до оних амбициозних гордих будалетина, које нисам сачувао, а можда је требало? Нисам их сачувао јер су ми у неколико наврата хаковали поштанско сандуче, наводни хакери из Јужноафричке уније, Панчева и још једног града у Војводини - како ме је са жаљењем обавестио GOOGL.После увођења ванредних превентивних "мера" због лудила Баба Куроне, приметио сам у годинама које су уследиле, како су се сви ти, о којима сам овде шкрто набацао препознатљиву цртицу, повукли, сви, у мишије рупе, не само овде у Срб., него и много шире (у Америци, Канади, Немачкој, Шведској, Шпанији...). Хвала Свевишњем, дошло је време да одахнем и да више не одговарам тим књижевним и другимн замлатама, лажним потомцима говедарске литературе и следбеницима Ћопаве Лисице... Тим бедницима који су последњих деценија направили "сјајне каријере" захваљујући својим лактовима који су се усијали и цакле се као стакло опране винске чаше!

У суштини, то је читава једна бедна галерија која ће бити затрпана одронима земље која их је родила и лавином снега бесконачног времена...Ма колико се чинили различити, лепи или ружнији од непоменика и изрода, издајника и накарада, сви су слични једни другима као јаје јајету. И сви су мућци, хвала Богу! Амин.



недеља, 14. јул 2024.

СУДБИНА. ДЕМОНИ И АНЂЕЛИ

 Да ли си добро разумела шта све казује последње писмо Гаврила Принципа, питао сам једног од мојих бољих фотографа? када се огласила недавно, после ћутања које је потрајало, колико оно беше - око две године?

- А да ли си ти помислио после нашег последњег разговора шта ми је то одгризло језик?





















среда, 12. јун 2024.

понедељак, 10. јун 2024.

ПОВРАТАК

 

Повратак у Елеузину, две године након пензионисања, беше ведар. У време оне харповске поплаве, док је свет спавао дубоким сном…

 Отац је био жив; могао је да хода; да изнесе столицу испред куће са сламнатим шеширом. Дешавало се да тако и заспи.

  А поводањ, један од оних који се догоди једанпут у сто година, хучао је злокобно читаве ноћи из правца наше месне цркве, голубице беле, на врху Старог Гобља. Јелинског. Римског.

Устао сам рано и најежио се од хучања мутне воде која је, надолазила још увек, преплавивши читаву песчку долину, наше имање, салаш.  Први пут сам чуо то злокобно хучање, прелазећи преко нашег фамилијарног гувна на раскрсници испред порте...

Већ сам имао камеру, и са врха на којем се бели наша црква Вазнесења, снимао сам кадрове који ће можда бити и сачувани....



             ЈЕДНОМ  У СТО ГОДИНА

Кад Пек побесни

Канал ЗАВЕТИНЕ+ Продуцент Др Димитрије Лукић

 


 

СВАКОДНЕВНА ПАТОЛОГИЈА

 

 

На тзв. друштвеним мрежама, међу онима које смо прихватили иако их не познајемо, има као и на ђубришту, свега и свачега. Много отпадака…(Поред осталог)  Безбожника, псовача, заробљеника ружних речи, … Поред ботова. Сподоба, којима је псеудоним, заклон. Сачувај, Боже…
Јуче сам могао бити мета… црних вибрација.
Добро сам прошао – хвала Богу, Светом арханђелу Михаилу, Светој Петки и једној зови…

 

*

НЕРВИРАЊЕ. Не умем да подесим неке ствари, овде. Могу да напишем Нацрт, не и чланак. У чему је ствар? 

* *

СЛИКА СВЕ КАЖЕ.

Карикатура

In medias res | Слика све каже Демократија?Политика? Ма, шта кажете? О чему ви причате?

FINITA LA COMEDIA!!!

 

* *

 

Задушнице

Брат је путовао на село због Задушница, и уморним гласом ми јавља ко је све преминуо последњих недеља…   Набраја имена…   Умро је и наш блиски рођак кога сам видео баш пред одлазак у Шведску. Враћао се са стадом из Нерезина, и тешко је дисао… Зауставио се крај гробља Доње Мале. Дуго је боловао […]

*  *

МУКА (Нацрт). Не само са речима него и са губицима, незнањем, и многим другим наизглед ситним стварима, пропустима, кучином живота...

 

* *

АРХИПЕЛАГ БЕЛАТУКАДРУЗ. (Нацрт) Страх до малопре, не више – да све одлази у неповрат. Па и освојена духовна уздизања, узвишења. Оличена у неизмерним теренима планинским, плаветним, што се пружају од Бандере Ра све до Рта Наше реке, која после непуна два километра од извора у нашем имању, постаје Река, и онда се меша са златом и притокама које теку према југу и уливају се у манастирски круг, који би да препешачим, пре него што пролеће букне, и траве, и измиле шарке и поскоци… Привлачи ме због нечег Рт Наше реке, не због печурака, ни лисичарки, ни вргања, ни кругова у трави, ни сујеверја, Северног анђела…

Али када сам чуо, недавно (од берача вргања) да су имали скоро кобан сусрет са медведима тамо... све ређе помишљам да лутам шумама сам... Можда ће се то променити када се Рбија промени, када ће свако моћи да купи без много формалности, ловачки карабин, или преломачу. (Као у Америци.)  

 *  *





недеља, 9. јун 2024.

Слике које се враћају...

 То су слике са пута из Београда преко Републике Српске и Хрватске, лета 2018. Преко Славонског Брода, и даље, до Сплита. Дуг пут фордом, који је њен син машински инжињер и потомак, поред осталог, грофа фон Бездека (Ашкеназа или Сефарда, или можда Хазара?), прегледао, осигурао као да ћемо путовати од Кируне, или Штокхолма, до крајњег југа Африке. Бацио се на ујака, капетана дунавске пловидбе, више него на деду по мајци команданта једне српске варошице на Дунаву (1916 - 1918). Само су на Балкану могуће такве расне мешавине и ситуације, помишљао сам; док смо савлађивали Босну ровашену ратним окршајима при крају 20. века. видели смо потписе тога грађанског рата; страхоту опустошења и развалина. Видели смо бразготине минулог рата на Ливањском пољу, и много тога.

Штета да све то нисам видео крајем деведесетих!

Али више ми се намеће ова слика са обале Северног мора, где смо с времена на време одлазили из Хиллареда...

 


(...) 

То је морска трава на обали, тамо у Шведској; иза је Северно море - у том правцу залази Сунце, тамо је Атлантик и недогледни океан...

Капуљачу сам носио због ветра... Заволео сам ту обалу, и Северног анђела који ме је довео дотле да подели ту неописиву лепоту од које човек занеми, од тог стења и тих трава и шкољки које море доноси, а плима га избацује на обалу која је пуна омањих лагуна, и где се јасно чује одјек крикова морских птица. Од боја и раскоши. У том граду на обали њеном су сину пре него што је докторирао нудили директорско место у нуклеарки која је у тој области обезбеђивала струју. Момак је одбио, с правом; то је био град у коме су провели прве године после пада Берлинског зида и преласка у Шведску; добро су га упознали, али прешли да живе  даље, источније, више од стотинак километара уз реку Етран, ближе прелепом граду шведске краљице Урлике...Швеђани су искористили прилику да учлањивањем у ЕУ добију знатна средства и унапреде своју земљу, поред осталог,  пољопривреду своје земље; чинило ми се да Шведска има толико коња колико ми са југа не можемо ни замислити. Бог је даровао Шведску и хиљадама језера, све лепшим од лепшега, лабудовима и прекрасним четинарским шумама, скоро зачараним, али које су проређивали, крчили неким убрзаним темпом... 

Заборавио сам одлазак на Северни пол, минулих година; почео сам заборављати и многе друге ствари. Нисам имао срећу да  доживимо сензације поларне светлости и врискове душа покојника које долазе на сабиралиште на небесима изнад Шведске...

Штокхолм је зидан и дограђиван за време Другог светског рата. Њима је рат  био користан, пошто је Хитлеровцима било потребно њихово гвожђе и челик... Штокхолм сам први пут видео, ту северну Венецију, за време зиме 2016/2017. Нисам био сасвим приправан за све те ствари на тим путовањима, али сам некако издржао све те брегове затрпане снегом, и све те стене завејане густом, вејавицом, и уживао у блештавој белини снега. Нисам могао тако брзо и тако лако да прерадим све те силне утиске... Нити сам могао у свему да следим Северног анђела, који је планирао да постане пилот и лети изнад пучине залеђених водених маса до места које је означено на картама  као место  Северног пола (на неких 700 км од копна)...

Није нам било суђено да и то доживимо.... 

Добро је да смо имали уз себе телефоне и лаптопове; и тако сачували на хиљаде фотографија...

Шта са свим тим сликама?Зашто раније не видех Шведску?...

Човек треба да путује чешће и даље, све даље...

Иза бреза у ноћи, понекад затутње копита ирваса; куће су дашчаре, које граде вешти мајстори. Свашта знају. Није требало да се враћамо на југ, помишљао сам понекад, почетком марта 2020. Дошли смо мечки на рупу; добро је да сам уз себе имао тада ту добру душу, коју судбина и живот нису штедели. Путовали смо фордом којим смо превалили на стотине хиљада километара; обично се у Немачкој задржавајући у једном хотелу који је био ушушкан у оквиру сачуване средњевековне тврђаве у Баварској. Требало је да наредне године обиђемо Бајрот, и Алпе, али су околности и светска политика то омеле, раздвојили нас... И даље не вреди да причам. Чему?То није за причу.

То што се дешавало било је много горе него што смо могли слутити. Светски хохшатплаери су сањали да нас потребе као мишеве, мишомором, или отровом са неба,  оним пругама које су правили авиони трујући природу и популацију. 

Увођењем цензуре, ограничења, маски, ванредних стања, јебених боцки. Све оно што је било пре тога, све те слике, и сва та чуда света и северног неба и шума четинарских, сви планови наши, света, падали су у воду пред катастрофом надолазећом...

(Уочи мог 74. рођендана)... 


 

 

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа куповина књига и часописа : Дућан "ЗАВЕТИНЕ"